Baka Olga ima 81 godinu i mora da vodi sina u laboratoriju

"Moram da odvedem sina u laboratoriju i nadam se me niko neće zaustaviti, jer sam sa njim", nepokolebljiva je Olga M, baka stara 81 godinu. Sreli smo je u Ustaničkoj ulici kako ruku pod ruku ide sa sinom od 48 godina, koji ima Daunov sindrom.

Zatekli smo ih jutros, kada Olga po pravilima nije smela da bude napolju. Ipak, majka koja sama živi sa sinom i mora da vodi računa o njegovom osetljivom zdravlju – nema izbora: ona jednostavno mora da ga odvede u laboratoriju.

Osobe koje imaju Daunov sindrom često imaju hronične poteškoće, pa su redovne zdravstvene kontrole neophodne.

„Neće ni lekar opšte prakse da nas primi, sve preko telefona. Krenuli smo u laboratoriju, da mu izvade krv iz prsta. On ima gustu krv i to mora redovno da se proverava, jer može da dovede do začepljenja krvnih sudova. Sada se sve orijentisalo na taj kovid i vi, ako ste od bilo čega drugog bolesni, ne možete da se lečite“, kaže Olga.

„On se leči u Gradskoj bolnici, tamo sada ne može da ide, pošto je to kovid bolnica. On je još 15. aprila trebalo da ide na kontrolu, ali zbog cele situacije nismo otišli. Evo, sada kada on dobije taj rezultat iz laboratorije, ako se ispostavi da je nešto kritično, ja ne znam gde ću. Da li da idem na VMA bez ikakvog uputa“, pita se ova zabrinuta majka.

Ona i Srđan su jedno drugome trenutno jedina sigurnost.

„Imam i brata u Americi, Stojan se zove. Tamo je sa ženom i decom“, objašnjava nam Srđan, četrdesetosmogodišnji sedi dečak dok se čvrsto oslanja o svoju majku.

Poput svih ostalih penzionera u Srbiji i za Olgu je važila najstroža zabrana kretanja. Za nju i Srđana to je bila dodatna poteškoća. Sada konačno zajedno mogu da prošetaju, ali u tim dozvoljenim terminima na snazi je policijski čas, pa ne rade prodavnice.

„Znači mi da mogu da prošetam, ali bi još više značilo da to bude u nekom terminu kada su otvorene prodavnice, jer ne može niko da vam nabavi baš sve što vam potrebno. Rani jutarnji termini u kojima su jednom nedeljno bile otvorene prodavnice samo za nas penzionere nisu dovoljni. Sa lokalnim piljarem sam se dogovarala da mi on donese namirnice. Sa drugaricom starijeg sina, koji je u Americi, imam dogovor da mi ona podigne penziju“, objašnjava nam ova penzionisana inženjerka kako se snalazi u vanrednom stanju.

Nadamo se da neće još dugo morati da se dovija i da lagano brojimo sitno do vraćanja u normalnost u kojoj će Olgi i Srđanu život biti kudikamo lakši.