U Miljkovcu, selu u samom podnožju Suve planine u kraju koji je poznat kao Zaplanje, u poslednje četiri decenije rođeno je samo osam beba, a čak sedam njih rođeno je u porodici Mladenović. Ta porodica sada ima 11 članova, od kojih je najmlađi petomesečni Jovan, dok celo selo ima ukupno 26 stanovnika.
Dobra je vest što Mladenovići nameravaju da i dalje ostanu u svom domu, iako su uslovi za život u toj kraju veoma teški. U Miljkovcu nema prodavnice, pošte, ambulante, nema autobusa. Najbliža autobuska stanica, prodavnica, pošta i ambulanta, nalaze se u četiri kilometra udaljenom Donjem Dušniku, dok su od Niša, kao najbližeg grada, udaljeni 25 kilometara.
Siniša, najstariji član porodice Mladenović, je rekao je je njegovu suprugu i njega zadržala u Miljkovcu isključvo ljubav prema selu. Ljubav prema selu razlog je što u porodičnoj kući sa njima žive i njihova deca Miloš, Jelena i Darko, kao i tri unuka i dve unuke.
„Mogao sam i ja, kao ostali iz mog sela, da odem u Dušnik, Niš ili Gadžin Han. Mogao sam da odem u grad, ali nisam hteo, ne sviđa mi se beton i asfalt. Život je mnogo lepši u selu, nego u gradu. Šta je to što ovde volim? Slobodu, mir, čist vazduh“, objašnjava Siniša za Novu.rs.
Siniša njegova supruga su u penziji, sa skromnim penzijama, ali kako kažu, „za njih su dovoljne“.
„Ja sam radio u fabrici ‘Elid’ u Dušniku i kada sam se penzionisao, sa 41 godinom staža, dobio sam penziju od 25.000 dinara. Vremenom su mi malo povećali, pa sad ima oko 30.000, dok supruga ima nešto manje. Mi smo srećni jer su nam je kuća puna. Ćerka ima jedno dete, sin ima četvoro, a najmlađi sin Darko, koji radi kao prevoznik, treba da se oženi, tako da očekujemo da nam se porodica još uveća“, kazao je Siniša.
Foto: nova.rs/videoPrema njegovim rečima ljubav prema deci je nešto posebno, a ljubav prema bogatstvu je sasvim drugo.
„Mi imamo ljubav prema deci, a onaj ko ima ljubav prema bogatstvu neka čuva novac, ali džaba mu novac kada nema na koga da potroši. Džabe mu kuća na tri sprata i silne sobe, ako nema u njima ko da živi. U našoj kući ima ko da živi, ali daleko od toga da decu sprečavam da odu u grad. Ukoliko žele da odu neka idu. Svako treba da živi tamo gde mu je dobro“, istakao je Siniša.
Njegova supruga Olivera kazala je da u Miljkovcu žive uglavnom stari ljudi, dok se plač i smeh beba mogu čuti jedino u njihovoj porodici.
„Samo još u jednoj porodici ima dvoje mlađih ljudi, jedan od njih radi u Nišu, a jedan u Dušniku, dok svi ostali imaju preko 60 godina. Najmlađi u selu je naš unuk Jovan koji ima pet i po meseci, unuk Tadija ima 19 meseci. Stariji sin iz prvog braka ima ćerku Tijanu koja je završila drugi razred osnovne škole i sina Stefana koji je završio prvi razred srednje škole. Od ćerke imamo unuku Andreu koja ima 14 godina. Kada slavimo slavu, kad nam dođu gosti, imamo u kući i po 15 ili 20 deteta. Milina ih je pogledati kad krenu da se igraju, smeju, pevaju“, sa ushićenjem govori Olivera i dodaje da ona „nema zlato, ali ima veće blago – decu i unuke“.
Olivera je kazala da se za nabavku osnovnih životnih namirnica nekako snalaze, odlaze u nabavku u Niš, Dušnik ili Gadžin Han, gde njihov stariji sin „drži“ kafanu.
„Ovde u selu su se svi ranije bavili poljoprivredom, njive su bile svuda okolo. Kako su meštani otišli sve je zaraslo u šumu i korov. U samom selu ima mnogo zaraslih kuća i imanja, plašimo se da će jednog dana medvedi da se tu dosele. Pričaju ljudi da su se pojavili u ovom kraju. Ima lisica i divljih svinja. Od divljih svinja više ne možemo da obrađujemo naše njive, unište nam sve što posadimo. Došle su jednog dana i do bašte koja nam je odmah pored kuće. Lisice su nam, malo po malo, udavile sve kokoške“, rekla je Olivera.
Prema njenim rečima, njihovom selu, ali i celom kraju već godinama najviše nedostaje prevoz, odnosno redovne autobuske linije.
„Najbliža autobuska stanica je u Dušniku. Ko do tamo ne može da otpešači, jedini način da dođe do lekara ili prodavnice je da ga voze. Ko nema nekoga da ga odveze, ne može ni da ode. Teško je i sa autobusima, ne prolaze nekada kroz Dušnik na svakih sat vremena. Sad prođu dva, tri dnevno. Odeš na stanicu i moraš da čekaš po tri, četiri sata“, kazala je Olivera.
Ljubav prema najstarijem sinu Mladenovića, Milošu, dovela je Katarinu iz moravskog sela Drenovca u Miljkovce. Pre udaje završila je Višu farmaceutsku školu i radila u apoteci u gradu.
„Grad ne volim, sve mi u gradu smeta, gužva, zatvoren prostor. Volim selo i seoski način života, smirenost, svež vazduh. Kada dođe vreme decu ćemo voziti u Dušnik u školu, a kad bude lepo vreme mogu da idu i pešice, kao što su išli suprug i njegovi brat i sestra“, rekla je Katarina.
Ona je dodala da u selu vidi budućnost svoje dece i da se nada da će se njihova porodica uskoro uvećati i jednom devojčicom.
Jelena Mladenović, Sinišina i Oliverina ćerka, kazala je da u potpunosti podržava izbor svog brata i snaje da žive u selu i da njihova deca tu odrastaju.
„Deca koja odrastaju na selu su zdravija, otvorenija, srdačnija. Manje su plašljivi, valjda što imaju veću slobodu. Vidim to kad poredim moju ćerku koja je morala da odraste „na asfaltu“ i svog bratanca i bratanicu. Ja radim u Nišu, ali vikende i svaki slobodan dan provodim u selu. Kada bi imala prevoz, putovala bi svakoga dana do posla“, rekla je Jelena.
Mladenovići sa žaljenjem govore da zbog odlaska meštana u grad, nije opustelo samo njihovo selo, već i sva ostala u tom delu Zaplanja, Duga Poljana, Jagličje, Ćelije, Čagrovac, Gare, Gornji Dušnik. Malo je ljudi i u Donjem Dušniku, na čijem ulazu je svojevremeno stajala tabla „varošica“, koji je imao nekada i svoju bolnicu, fabriku, hotel, osmorazrednu školu punu dece. U toj školi, koju pohađaju deca iz deset sela, sada je samo dvadesetak učenika.
Čitavo Zaplanje, odsnosno područje opštine Gadžin Han imalo je nakon Drugog svetskog rata više od 26.000 stanovnika, a sada ima oko 6.000 stanovnika, uglavnom starijih od 60 godina.
Bonus video: Obišli smo mesto sa najmanjom platom u Srbiji
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar