9
"Dali bi ste predpostavili da će te preključe čekati tranvaj odprilike sat ipo jel vam je predhodni pobego dok ste jeli masan burek, a jogurt iscureo po maici?", rečenica je koja bi mogla da se sastavi od reči koje skoro svakodnevno možete čuti svuda oko sebe. Sličnih primera je toliko mnogo da bi komotno mogao da se napiše "kontrapravopis" srpskog jezika, za koji nismo sigurni da li bio komičan ili tragičan.
U nastavku teksta možete pogledati listu od stotinu najčešćih grešaka u srpskom jeziku, koje smo iz „bogate ponude“ izdvojili uz pomoć profesorke Marine Nikolić sa Instituta za srpski jezik Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU).
U razgovoru za portal N1, Nikolić ukazuje na činjenicu da se neke greške javljaju i u govoru i u pisanju, navodeći da se neretko može čuti da je „fudbaler oženio manekenku“, umesto da se oženio manekenkom, ili da neko „predsedava skupštinom“, a ne da predsedava skupštini, što je pravilno.
„Čak štaviše je pleonazam, pa treba koristiti samo jednu od ove dve reči, kao i u slučajevima lično i personalno, kako i na koji način, koliko i u kojoj meri i slično. U govoru je dosta poštapalica, pa često čujemo znači, dakle i zapravo tamo gde im nije mesto, a o suvišnosti poštapalica znaš, slušaj, pazi, majke mi, brate, bre… da ne govorimo. Zatim imamo opoziciju i poziciju – a treba reći vlast, jedemo dezert umesto ispravnog deserta, slušamo korejski pop, a ne koreanski pop, kako se može čuti. Dosta je problema s novi(ji)m rečima, bilo da su u pitanju nazivi ili lična imena koja dolaze u srpski jezik, poput Hoakina Finiksa, Harvija Vajnstina, Rejfa Fajnsa ili Mišlenovih zvezdica, do opštih pojmova kao što je bitkoin, kovidiot ili non-pejper”, podvlači Nikolić.
Sagovornica portala N1 naglašava da je pravopis samo jedan od elemenata jezičke kulture kojim se regulišu pravila u pisanju.
„Nekada se čini da je sam Pravopis, kao priručnik, suviše složen za korišćenje onima koji nisu lingvisti, pa se trudimo da prilagodimo pravopisna rešenja za svakodnevno opšte korišćenje. Mnoga od pravopisnih rešenja koja izazivaju glavobolje ili dileme predstavljamo na Jezikofilu, našem sajtu namenjenom jezičkoj kulturi. Čini mi se da najviše muka zadaje sastavljeno i rastavljeno pisanje, na primer, pravilno je sa mnom i preda mnom, skok udalj ili uvis, ukoštac, ali u stvari i tako dalje”, nabraja Nikolić.
Ona ocenjuje da stav da nikada nismo bili manje pismeni potiče od toga što je danas javni prostor, pre svega na internetu, ali i u ostalim medijima, dostupan gotovo svakome, što nekada nije bio slučaj, pa se, kako kaže, greške često mogu videti i brzo postati viralne.
„Nažalost, opšta pismenost nije na zadovoljavajućem nivou i mogla bi biti na višem. Međutim, poslednji popis stanovnika pokazao je da, otkako se sprovodi, nikada u Srbiji nije bilo više pismenih ljudi nego što je danas. Tome je doprinelo obavezno osnovnoškolsko osmogodišnje obrazovanje, mada ima manjkavosti oko sprovođenja tog zakona. U tom smislu bi obaveza srednjoškolskog obrazovanja bila dobar potez, ali i povećanje fonda časova srpskog jezika i jezičke kulture“, smatra Nikolić.
Odgovarajući na pitanje da li je koren problema u obrazovnim institucijama, Nikolić kaže da se nivo jezičke kulture pojedinca često može dovesti u vezu sa stepenom njegovog obrazovanja. Međutim, dodaje, dešava se da i među viskokoobrazovanim ljudima ima mnogo onih kojima verbalno izražavanje nije jača strana.
”Problem se može rešiti na nekoliko načina – najpre smanjiti obim gramatike u osnovnoj školi, a književnosti u srednjoj i više pažnje usmeriti vežbanju pismenog i usmenog izražavanja, povećati funkcionalno-stilsku pismenost, što bi značilo razumevanje i kreiranje različitih tekstova namenjenih drugačijim situacijama. Nakon formalnog obrazovanja učenje se nastavlja, pa i ovladavanje sredstvima sopstvenog jezika: čitanjem, govorenjem, slušanjem. U najranijem uzrastu deca ovladavaju govorom, pa posebno treba usmeriti pažnju na sadržaje kojima su izložena. Što manje mobilnih telefona i tableta, a što više čitanja priča i pesama za decu i bajki, mnogo, mnogo razgovora sa najmlađima”, savetuje profesorka srpskog jezika i književnosti.
Za razliku od prošlih vremena, kada se, podseća Nikolić, kultura izražavanja gradila na jeziku književnosti, savremeno izražavanje, kako kaže, danas je pod velikim uticajem medija.
”To nije samo slučaj sa srpskim jezikom – u svim modernim društvima medijski diskurs utiče na standardni jezik, u manjoj ili većoj meri dolazi do stvaranja paralelne norme, koja je prestižna, ali i modernija i poželjnija od onoga kako smo u školi učeni da govorimo i pišemo. S jedne strane to je globalni fenomen, rezultat je modernizacije društva i uticaja savremenih tehnologija. S druge strane, važnom postaje isključivo informacija i brzina njenog prenošenja, a ne i način kako se ona donosi”, podvlači Nikolić.
Prema njenim rečima, brzina protoka i količina informacija utiču na kvalitet jezika time što dolazi do velikog broja grešaka.
„Neke greške su slučajne, ali ima i onih koje su se ustalile, recimo, zbog pogrešnog prevoda (previše dugačko, previše kasno od engleskog too long, too late, umesto predugo, prekasno, Moje ime je, od engleskog My name is, umesto Zovem se…, na kraju dana umesto na kraju krajeva, to nije moja šolja čaja) ili zbog težnje za originalnošću, intelektualizovanošću, ili, naprosto, senzacionalizmom. Neke od mana savremenih medija koje bih izdvojila jesu vulgarizacija izraza upotrebom psovki i žargona, diskriminatorni izrazi (tipa rasna plavuša, lepši pol, nežniji pol i slično) i govor mržnje“, ističe Nikolić.
Naša sagovornica smatra da je opšti nivo pismenosti moguće podići prvenstveno poboljšavanjem obrazovnog procesa na svim nivoima.
„Neophodan preduslov je i kontinuirano negovanje sopstvenog jezičkog izraza čitanjem, slušanjem, pisanjem, govorenjem, pohađanjem kurseva kreativnog pisanja, poslovne komunikacije ili kurseva iz oblasti besedništva, konsultovanjem jezičkih priručnika i specijalizovanih stranica na internetu ili društvenim mrežama koje vode stručnjaci iz oblasti jezika. A što se medija tiče – uvođenje obavezne radne pozicije lektora, poštovanje etičkih kodeksa i dobre jezičke prakse“, zaključuje profesorka Marina Nikolić.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
