Pandemija pokazala da Srbija ima ono o čemu drugi maštaju

Tokom pandemije koronavirusa ceo svet se suočio sa pitanjem prehrambenog suvereniteta, a zatvaranjem granica za promet robe i radne snage, mnoge zemlje pogodila je realnost u vidu nedostatka hrane. Srbija je jedna od retkih zemlja koja nije zavisna od uvoza i koja je tokom pandemije imala samodovoljnost u proizvodnji osnovnih životnih namirnica, kaže za Nova.rs doc. dr Tatjana Brankov profesorka na Ekonomskom fakultetu u Subotici i autorka knjige "GM sistemi ishrane i njihov ekonomski uticaj".

Profesorka Brankov navodi da je pandemija koronavirusa naterala gotovo sve zemlje sveta da preispitaju svoju prehrambenu sigurnost i ističe da je Srbija svetli primer prehrambene samodovoljnosti.

Naša zemlja je, kaže Brankov, u periodu zatvorenih granica i nedostatka osnovnih životnih namirnica sa kojim se suočio veći deo svetske populacije, imala dobar odgovor domaće poljoprivredne proizvodnje.

„Srbija ima ono o čemu sada maštaju mnoge zemlje, pa čak i bogatije od nas, a to je prehrambeni suverenitet. Skoro 80 odsto sveta je zavisno od uvoza hrane, a mi jesmo i možemo da budemo potpuno samostalni u proizvodnji osnovnih životnih namirnica i stočne hrane“, objašnjava Brankov.

Ona u svom istraživanju, koje je predstavila na tribini o zabrani GMO proizvoda u Srbiji održanoj u Kragujevcu, pojašnjava da najveću samodovoljnost u proizvodnji hrane u Srbiji ima Vojvodina i to u procentu od 230 odsto, dok je u ostatku Srbije 120 procenata.

Brojevi do kojih je došla, prema njenim rečima, znače da samodovoljnost u iznosu od 100 procenata zadovoljava domaće potrebe, a sve preko toga znači da Srbija može da izvozi višak visokokvalitetne hrane.

Ona dodaje i da je Srbija jedina zemlja u Evropi koja u potpunosti samostalno proizvodi sojinu sačmu za stočnu hranu i u toj oblasti ne zavisi od uvoza.

Međutim, podaci koje je dr Brankov iznela u javnost potvrđuju da i pored dobrog statističkog kotiranja na svetskom nivou u oblasti prehrambene samodovoljnosti Srbija ipak uvozi pojedine namirnice, te smatra da bi zvanična agrarna politika trebalo da se okrene poboljšanju uslova i položaja domaćih poljoprivrednika.

„Primetno je da u poslednjih sedam do 10 godina Srbija gubi samodovoljnost u proizvodnji goveđeg i svinjskog mesa. Od 2011. do 2017. šest puta nam je porastao uvoz zamrznute govedine i svinjskog mesa, a uvozimo ga iz Austrije, Italije i Španije. Sa druge strane, imamo zadovoljavajuću proizvodnju i naše najkvalitetnije meso izvozimo u druge zemlje. Takođe, opala je samodovoljnost u povrtarskoj proizvodnji, pa uvozimo, beli luk i paradajz“, rekla je dr Brankov.

Ona navodi da je globalna pandemija uticala na promet hrane u celom svetu i da će se prema procenama FAO ( Organizacija UN za hranu i poljoprivredu) broj gladnih do kraja 2020. godine povećati za 130 miliona. Prema njenim rečima, pandemija je uticala na sva četiri stuba prehrambene sigurnosti, koja se zasniva na dostupnosti, pristupu, upotrebi i stabilnosti hrane.

Profesorka Brankov napominje da nije dovoljno da države raspolažu dovoljnim količinama hrane, već da se suverenitet ogleda i u dostupnosti osnovnih namirnica svim ljudima. Veliki broj građana tokom pandemije ostao je bez prihoda, pa nemaju mogućnost da obezbede kvalitetniju hranu, te se u situaciji u kojoj smo se svi našli, kaže ona, ljudi širom sveta okreću jeftinijim namirnicama.

„Sigurno ćemo preživeti bez soja sosa iz Kine, morskih algi i neke egzotične hrane koju uvozimo. U ovakvoj situaciji je logično da se okrećemo lokalnoj proizvodnji i lokalnim namirnicama, a opšte pravilo je kada dođe do pada prihoda, koji se očekuje kao posledica pandemije, da to podrazumeva i promenu obrazaca potrošnje hrane. Ako nemamo dovoljno novca, prelazimo na jeftinije proizvode. U dubljem siromaštvu, gde su zemlje zavisne od uvoza to nije dobro, jer se smanjuje unos proteina. Ljudi tada prelaze na hleb i testenine, raste potrošnja skrobne hrane, a indirektna posledica biće dodatne neželjene posledice po zdravlje“, navodi profesorka.

Tatjana Brankov naglašava da je pandemija koronavirusa, kao  katalizator povećanja prehrambene sigurnosti „osvestila“ mnoge zemlje sveta, koje sada prave zaokret u agrarnoj politici. Srbija je, kaže ona,  prema parametrima prehrambenog suvereniteta izbegla sudbinu mnogih zemalja koje zavise od uvoza, pa postavlja pitanje da li će sada u našoj nacionalnoj politici biti prostora da se sačuva i unapredi domaća poljoprivreda.

 Srpski seljak je junak današnjice

„Mislim da svaka vlast treba da bude ponosna na srpskog seljaka koji preživlja uprkos svemu što nas je snašlo i uslovima u kojima opstaju. Iz pandemije koja je zahvatila svet, svi treba da shvatimo značaj prehrambenog suvereniteta, pa očekujem i od kreatora agrarne politike da će početi da cene ono što imamo i čime raspolažemo, da će napraviti zaokret u agrarnoj strategiji i povećati subvencije i podršku lokalnoj proizvodnji“, kaže Brankov.

Ona se, kao veliki protivnik GMO hrane, zalaže za to da zemlju koju smo nasledili od predaka ostavimo našim potomcima.

Foto: Aleksandra Petrović/Nova.rs

„Sada je doba opšte borbe za prehrambeni suverenitet i naša agrarna politika treba da sačuva domaće tržište od stranih uticaja. Sve pokušaje velikih sila da od Srbije naprave koloniju, treba saseći u korenu, a ovo je pravi trenutak. Mislim da su velike krize pravi momenti za velike preobražaje. Ukoliko bi se promenili stavovi o uzgoju GMO semena na teritoriji Srbije, postali bismo zavisni od tuđih tehnologija i to bi bio suicid za domaću proizvodnju. Suverena je samo ona država koja ima i bira metode poljoprivredne proizvodnje“, podvlači dr Brankov.

Ona je podsetila da je tokom pandemije koronavirusa Rusija bila jedina zemlja koja je prehrambeno bila samodovoljna, što je, kako kaže, posledica zaokreta agrarne politike koja je posle raspada SSSR-a usmerena u lokalnu proizvodnju.

Brankov napominje da u ovakvoj situaciji treba da iskoristimo sve potencijale naše zemlje, a pokazalo se, zaključuje ona, da je srpska poljoprivredna proizvodnja, u periodu najvećeg talasa pandemije, mogla da podmiri veći deo prehrambenih potreba stanovništva, što nije bio slučaj u daleko bogatijim zemljama.