Već je sredina oktobra, a na vojvođanskim poljima postavlja se pitanje da li je pšenicom zasejano i četrdesetak hiljada hektara.
Polovina je optimalnog setvenog roka, od 25. septembra do 10. novembra, pa ipak, seljak čeka i još promišlja šta da gaji u predstojećoj sezoni.
Problemi sa osnovnim prehrambenim usevom su ogromni, sa nikada zabeleženim rezervama i niskom cenom.
Većina paora je u očajnoj situaciji, novac im je zarobljen u neprodatoj robi upravo u najgorem vremenu, na samom početku nove sezone. Da bi obnovili uzgoj pšenice, moraju da troše poslednje rezerve ili, ne daj Bože, da se zadužuju, piše 021.
Pitanje je, međutim, koliko bi i prodaja po trenutnim tržišnim uslovima uopšte pomogla. Cena je toliko niska da seljak, praktično, nema zaradu, često čak izgubi 15 odsto uloženog u najvažniji hlebni usev.
Pitanje neprodate pšenice traje već mesecima, a u međuvremenu zalihe sve više opterećuju skladišne kapacitete, pa je neizvesno koliko će se kukuruza, čija je berba u toku, uskladištiti.
Od roda 2022. godine na zalihama je najmanje 1,25 miliona tona, i kada se tome pridoda 3,48 miliona tona sa prošlogodišnje jesenje setve od 715.000 hektara, na raspolaganju nam je 4,75 miliona tona hlebnog žita.
Kako su godišnje potrebe Srbije za ljudsku ishranu, semensku pšenicu i pripremu stočne hrane oko 1,65 miliona tona, proizlazi da je višak oko tri miliona tona. Kod države koja ima razvijenu agrarnu politiku, višak je retko kada prevelik i stoga se doživljava kao blago. Kada je reč o Srbiji, u pitanju je muka.
Nevolja je što je evropsko tržište umnogome preplavljeno ogromnim količinama pšenice iz Ukrajine, pa je cena drastično pala. Podsetimo, pre dve godine cena je dostizala i 42,43 dinara, a na evropskim morskim lukama i rekordnih 430 evra po toni. Stoga su i prošle jeseni, kada se cena vrtela oko veoma solidnih 360 evra, srpski paori zasejali 720.000 hektara, te požnjeli oko 3,7 miliona tona.
Međutim, još jednom se pokazalo da je cena nepredvidiva. Za otprilike 12 meseci srozala se na 200 evra po toni. Ujedno je i umanjena potražnja od strane kupaca, pa je, primera radi, od jula do 1. oktobra iz Srbije izvezeno skromnih 160.000 tona. Tako je kod naših paora blizu tri miliona tona viška, što je oko 650 miliona evra zarobljenog novca.
Problem je i što je potpuno neizvesno kako će se uskladištiti kukuruz koji se upravo skida sa polja. Slobodnog mesta na lagerima je premalo.
Da nedaća bude veća, ima viška lagerovane robe i kod drugih useva, ponajviše kod suncokreta u vidu sirovog ulja. Procenjuje se da je ovde zarobljeno otprilike 150 miliona evra. Tako seljacima nedostaje novac da obave setvu pšenice, za šta je potrebno uložiti u seme, gorivo, đubrivo, zaštitna sredstva.
Teško da će zemljoradnik uzeti zajam od banaka – niska cena ne pruža osnovu da se računa kako će naredna žetva vratiti pozajmicu. Zato se mnogo više odlučuju na sejanje pšenice „sa tavana“, izostaje i veća primena đubriva, a i obrada zemljišta biće umnogome redukovana kako bi se prepolovila potrošnja goriva.
Naravno, i naredni rod će biti mnogo niži. Zapravo, ove jeseni seljak će sejati pšenicu očekujući da poboljša kvalitet zemljišta, prinos će biti u drugom planu.
Država je bitno doprinela seljačkim lagerima: zabranjivala je izvoz kako bi u predizbornoj kampanji, pričom o znatnim rezervama hrane kod nas, gradila u ljudima osećaj sigurnosti i tako pridobijala glasove. Viškovi žita kod nas su i pre godinu dana bili preveliki, a nakon uvođenja zabrane su i uvećani. Nedovoljno brodova i kilava železnica takođe su doprineli da izvoz bude minimalan.
Ipak, čini se da je osnov svega loša struktura agrokompleksa u Srbiji. Prevelika je primarna agrarna proizvodnja, dok je u jugoslovensko doba prilično solidna prehrambena industrija drastično umanjena i bez novih investicija.
Drugim rečima, umesto da prerađujemo što je više moguće pšenicu, kukuruz, suncokret i druge useve, mi previše izvozimo agrarne sirovine. Često se hvalimo kako u proseku godišnje izvozimo tri miliona tona kukuruza i 1,2 miliona tona pšenice, a bilo bi pametnije da ih ovde preradimo, pa da izvozimo prerađevine.
Razvoj prerađivačke branše i dostizanje što višeg stupnja finalizacije bi moralo biti strateško opredeljenje, a ne da se prsimo izvozom kukuruza ili pšenice.
U poslednjih šest, sedam godina velik problem razmahu izvoza je i precenjen kurs dinara, naša roba je strancima postala preskupa. Sa druge strane, inostrana roba postaje neuobičajeno jeftina.
Kako je u Srbiji poljoprivreda kao branša veliki izvoznik, trpi veliku štetu usled ovakve monetarne politike, veću nego ijedna druga delatnost.
Nikako ne bi trebalo umanjivati uticaj svetskih berzi, ali problemi sa viškovima agrarnih roba, naročito pšenice, nisu posledica samo izuzetno niskih cena u svetu. Velik doprinos ovakvom stanju stiže i od domaće ekonomske politike.
Dok na svetske trendove teško možemo uticati, politiku države Srbije bi valjalo što više usmeriti u pravcu razvoja prehrambene (prerađivačke) industrije i vođenju politike realnog kursa domaće valute. Sve dok ne bude ovakvih ili sličnih promena seljaku u Srbiji neće biti bolje.
BONUS VIDEO Prodavci semena u problemu: Paori odustaju od sejanja žita, zbog neisplativosti proizvodnje
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar