1
Formiranje nove Vlade Srbije sa posebnim nestrpljenjem očekuju nekadašnji radnici velikih industrijskih giganata u Nišu koji nisu uspeli da naplate sve plate, jer očekuju da će nova Vlada rešiti njihov dugogodišnji problem.
Procenjuje se da oko 9.000 radnika Elektronske i Mašinske industrije u Nišu, Građevinara, Jastrepca i drugih firmi potražuje zaostale zarade, pojedini od njih i više od 100 plata.
Radnici koji propalih društvenih firmi ističu da ih je na protestnim skupovima, koje organizuju još od 2009. godine, sve manje i manje jer su mnoge njihove kolege izgubile bitku sa bolešću i siromaštvom.
Mašinski inženjer iz Milan Krstić iz Niša radio je u EI Fabrici mašinskih delova 31 godinu, a od tog preduzeća nije uspeo da naplati bezmalo 70 plata, odnosno oko dva miliona dinara.
Krstić, koji je tokom svog radnog veka bio na različitim pozicijama, između ostalog i direktor proizvodnje i jedno kraće vreme direktor firme, kaže da to što ne mogu da naplate zaostale zarade, nije jedina nevolja koja je zadesila radnike Elektronske industrije.
Kao još veći problem ističe male penzije, koje prima veliki broj nekadašnjih radnika Elektronske i to zbog propadanja društvenih preduzeća i povezivanja radnog staža sa niskim koeficijentima za obračun penzije.
Krstić podseća da je država, nakon radničkih protesta i pritisaka, radnicima Elektronske u dva navrata povezivala radni staž.
„Nakon penzionisanja 2010. godine, kao mašinski inženjer, dobio sam penziju svega 21.600 dinara, a nakon uvećanja, moja penzija iznosi 26.700 dinara. Ovako mala penzija je posledica toga što sam, pilikom povezivanja staža od 1992. do 1998. godine dobio 0,6 koeficijent, a od 2003. do 2008. godine 0,45 koeficijent. To su manji koeficijenti od onih koje imaju fizički radnici i kafe kuvarice. Obrazloloženje za povezivanje staža sa tako malim koeficijentom je da firma u kojoj sam radio nije dostavila Fondu za penziono osiguranje obrazac M4, kao dokaz o uplaćenim porezima i doprinosima“, objasnio je Krstić.
Nedostavljanje obrasca M4 fondu PIO, Krstić tumači kao neodgovornost i nemarnost ljudi u službama preduzeća i PIO fonda koje su bile zadužene za to i ističe da taj dokument sigurno postoji negde u arhivi, ali da ga oni čija je to obaveza bila, nisu potražili.
„Do 2000. godine uplate i isplate obavljane su preko Službe društvenog knjigovodsva (SDK) i bilo je nemoguće isplatiti zarade bez prethodnog plaćanja poreza i doprinosa, što je evidentirano u obrascu M4. Nakon 2000. godine plaćanje više nije išlo preko SDK, već preko banaka i kontrola nije više bila tako rigorozna, tako da postoji mogućnost da za pojedine mesece nisu bili plaćeni porezi i doprinosi, ali za većinu meseci jesu“, istakao je Krstić.
On je, kazao je, u više navrata do sada pokušao da putem medija inicira pronalaženje M4 obrazaca u preduzećima Elektronske industrije, kako bi bila ispravljena nepravda i radnici dobili penziju koju su zaslužili.
„Nije beznađe, ali je teško živeti sa penzijom od 26.700 dinara. Kada platim račune za stan od 30 kvadrata u kome živim, preostane mi 11.700 dinara za ceo mesec, a imam ćerku koja studira. Srećom supruga radi i zarađuje, ali i sa njenom platom to je zaista malo para. Da su obrasci M4 pronađeni, za taj period od 11 godina primao bi oko 10.000 dinara više“, izjavio je Krstić.
Prema njegovim rečima, mnogi sada krivicima za to što su društvene fabrike propale smatraju radnike, međutim, kako je istakao radnici nisu mogli nikako da spreče zatvaranje preduzeća.
Fabrika u kojoj je on radio redovno je isplaćivala plate sve do 90-tih godina, kada su krenuli problemi, najpre zbog uvođenja sankcija, a potom zbog raspada nekadašnje Jugoslavije.
„Mi smo osim mašinskih delova proizvodili i ventile za sve tehničke gasove i imali smo ortopedski program, pravili smo veštačke kukove i spoljne fiksatore. Kada su našoj zemlji uvedene sankcije nismo mogli da uvozimo materijal za ortopedski program i ta proizvodnja je stala. Tada su se javili prvi problemi sa isplatom zarada. Radnici su počeli da tuže fabriku za neisplaćene plate i dobijali su na sudu. Krenule su naplate posredstvom izvršitelja, ali nisu svi radnici mogli tim putem da se namire. Na kraju, kada je fabrika prodata na licitaciji za malo para, a od 480 radnika, svoja dugovanja uspelo je da naplati svega dvadesetak ili tridesetak radnika“, naveo je Krstić.
Kako je kazao, on je 2010. godine, posle 31 godine rada, ostao bez posla, a uslov za penziju stekao je 2018. godine.
„Bilo je teško i kad smo radili, a nismo primali platu, a još teže kada sam ostao bez posla, a dve ćerke su tada bile đaci koje je trebalo školovati. Pregovarali smo godinama o isplati zaostalih plata i sa predstavnicima grada i države i nekada se činilo da smo nadomak rešenja, ali smo se ona udaljavali“, kazao je Krstić.
Za sve ove godine, dodao je Krstić, radnici Elektronske koji nisu uspeli da naplate zaostale plate i pored izvršnih sudskih presuda, dobili su od države samo jednom minimalac i jednom 10.000 dinara.
Bonus video: Slavoljubu država i fabrika duguju 10.000 evra, a on živi bez noge i gladuje
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
