Posle osam godina rada, zatvoren je prvi hostel u Užicu „Republik“koji je bio i prvi eko hostel u Srbiji. Pojava koronavirusa zaustavila je putovanja, ugrozila rad smeštajnih objekata a prvi na udaru su bili hosteli koji spadaju u kolektivne smeštajne kapacitete. Kroz hostel koji je promovisao ekološke ideje u ambijentu „Užičke republike“, prošle su hiljade turista sa svih strana sveta. Posle godinu dana iščekivanja boljih vremena vlasnici su izgubili svaku nadu, ali i mogućnost da nastave rad, izbora nije bilo, hostel je zatvoren.
Marko Ristovski osmislio je pre osam godina jedinstven hostel u Srbiji koji je opremio na ekološkim principima, a tema enterijera bila je „Užička republika“. Gosti su bili uglavnom stranci, a bilo ih je, kako kaže, sa svih strana sveta. U vreme sezone u hostelu je dnevno boravilo oko 30 turista, kojima je boravak u ovom hostelu donosio nezaboravne trenutke, nova prijateljstva, ali i ljubavi, mnogo je onih koji su se više puta vraćali. Dolazak epidemije zaustavio je sve, gostiju više nema pa opstanak hostela ne samo da je postao neizvestan već i nemoguć.
„Stranih gostiju gotovo da uopšte nema a i ako po neko dođe to nije dovoljno da nastavimo da radimo. Sektorska pooć je izostala, iako su hoteli dobijali neku pomoć, hosteli su ostali po strani i nisu dobili baš nikakvu podršku od države. Nismo mogli da radimo u vreme vandredne situacije pa i kasnije, a bili smo primorani da izmirujemo sve obaveze prema državi iako nismo ostvarivali nikakvu dobit. Ne samo da nismo prihodovali već smo upali i u dugove. Bilo bi bolje da smo odmah zatvorili, izbegli bi nepotrebne troškove ali bilo je nade da će ovo proći i da će nas se država u nekom trenutku setiti. Jasno je da neće biti ni iduće letnje sezone pa smo teška srca odlučili da zatvorimo hostel kako ne bi tonuli još dublje“, kaže za portal Nova.rs vlasnik hostela „Republik“ Marko Ristovski.
Marko kaže da su se preko Privredne komore obraćali Vladi sa molbom da im se otpišu porezi i doprinosi iz perioda kada im je rad bio onemogućen i da im odobre bilo kakvu sektorsku pomć kao što je to bio slučaj sa hotelima. Odgovora na molbe nije blo, ni oslobađanja obaveza ni pomoći. Pomoć nije stizala ni od lokalne samouprave bez obzira na činjenicu da je ovaj hostel, na svojevrstan način promovisao užički kraj širom sveta. Kada je otvoren, pre osam godina, bio je jedini objekat tog tipa jer u tom periodu u Užicu nije radio ni jedan hotel.
„Naš gost u vanpansionskoj potrošnji, gradu ostavi isto kao i hotelski pa ne vidim razlog zašto ne održati hostele. Bili smo značajan deo turističkog proizvoda u gradu kao i infrastruktrni potencijal koji je primao turiste. Dali smo sve od sebe da promovišemo ovaj kraj, besplatno smo smeštali blogere i novinare sa svih strana sveta koji su dalje u svojim tekstovima pisali o užičkom kraju i promovisali našu teritorijalnu turističku ponudu. Već nekoliko godina unazad, gosti su znali šta ih ovde očekuje, gde je Užice i kakva mu je okolina, na početku toga nije bilo“, ističe Marko.
Ceo hostel je bio urađen od materijala koji više nisu u upotrebi, nameštaj je bio izrađen od paleta, energiju su stvarale solarne ploče a enterijer je na svojevrstan način prikazivao najveći užički brend „Užičku republiku“ i predstavljao jednu vrstu njenog muzeja u malom.
„Bili su tu komadi nameštaja sa vojnog otpada, ormarići, sanduci iskorišćeni za smeštaj prtljaga gostiju.Kasnije su ljudi sami donosili različite predmete koji su upotpunili ambijent u skladu sa nazivom hostela. Gosti koji su se vraćali, rado su prihvatali taj duh pa su mu i sami doprinosili, radovali su se svemu drugačijem i originalnom“, dodaje Marko.
Hostel su u 90 odsto slučajeva posećivali stranci. Dolazili su Amerikanci, Nemci, Austrijanci, Holanđani, Kinezi ali ih je bilo i iz Australije, Novog Zelanda i drugih najudaljenijih zemalja sveta. Pored stranaca bilo je dosta i domaćih gostiju koji su redovno posećivali hostel. Nekima je upravo bio izazov da na tom mstu upoznati ljude sa svih strana sveta pa samim timi različite kulture.Spremali su svoja tradicionalna jela pa su se tako iz dana u dan na meniu smenjivale razne tradicionalne kuhinje.
Marku i njegovoj supruzi Ireni, najdraža uspomena iz hostela ostaće knjiga utisaka ispisana na svim svetskim jezicima, prepuna poruka, crteža i ilustracija, koja svedoči na dane koji u ovom vremenu deluju nestvarno i neponovljivo. Na Tari imaju još jedan hostel koji planiraju da adaptiraju u dve manje smeštajne jedinice namenjene porodicama koje u trenutnim okolnostima najčešće biraju odmor na planini.
U vreme pandemije eko hostel „Republik“ opstao je je duže nego „Užička republika“ 1941.godine. Ona je ratu opstala čitavih 67 dana a hostel 300 dana duže, u pandemiji koja je za hostele ravna ratnom stanju.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar