Obećanja su jeftina kada se daju, ali umeju da budu veoma skupa kada ih treba sprovesti u delo. Duplo veće plate za zdravstvo, garantovane otkupne cene poljoprivrednih proizvoda, ili možda infrasturkturno - finansijska petoletka? Sve su to aktuelna predizborna obećanja koje je ekonomista Mihailo Gajić svrstao među najskuplja obećanja u dosadašnoj kampanji.
„Kod nas, nažalost, ne postoji kultura propitivanja političara koliko koštaju njihova obećanja, pre svega jer je poreski sistem kod nas tako ustrojen da zamagljuje činjenicu koliko mi poreza kao pojedinci i porodice plaćamo državi za njene usluge, što se zove poreska iluzija“, kaže Mihailo Gajić za Nova.rs
On zato pomno prati obećanja koja šakom i kapom dele naši političari tokom predizborne kampanje, i u svom blogu „Cenovnik predizbornih obećanja“ preračunava koliko bi sve građane moglo da košta ukoliko se ispostavi da kandidati reše da nešto od obećanog i ispune.
Suočio se, međutim, sa svojevrsnim deficitom obećanja, pošto se debata u taboru opozicije vodi oko toga da li učestvovati na izborima, a ne šta biračima ponuditi da bi ih „preuzeli“ od vlasti.
„Deo opozicije ove izbore posmatra kroz prizmu odnosa režima ka demokratskim vrednostima, pa je trenutno prisutniji narativ borba za slobodu medija, demokratiju i nezavisnost institucija od ekonomskog prosperiteta. Vlast se sa druge strane u potpunosti oslanja na obećanja ekonomskog prosperiteta i sigurnosti“, ocenjuje Gajić, ali ga to nije sprečilo da izdvoji posebno skupa ili neostvariva obećanja:
„Radi se o jednom od retkih obećanja čija cena može lako da se izračuna – budžet bi takva odluka koštala 1,5 milijardu evra godišnje ili oko tri odsto BDP“, kaže Gajić.
Poređenja radi, međunarodne finansijske institucije procenjuju da će se za isti procenat smanjiti privredni rast Srbije, zbog posledica koronavirusa, te bi dupliranje plata značilo – novo zaduživanje države.
„Teško je proceniti troškove takve politike, ali, u poređenju sa iznosom subvencija za poljoprivrednu proizvodnju koje EU plaća Bugarskoj koja ima slični nivo poljorpivredne proizvodnje kao i Srbija, ova mera bi koštala oko 800 miliona evra godišnje, ili oko 1,5 odsto BDP“, izračunao je Gajić.
Ukoliko bi se obećanja POKS-a i „Metla 2020“ sabrala, dobili bismo 2,3 milijarde evra. Podsetimo da je Srbija nedavno morala da se zaduži za 2 milijarde evra kako bi finansirala antikorona paket mera za podršku privredi, i to po spornoj kamati od 3,375 odsto.
Veliki ciklus izgradnje infrastrukture, vredan 14 milijardi evra predstavili su predsednik Srbije Aleksandar Vučić i premijerka Ana Brnabić na samom kraju prošle godine. Taj plan nikada nije objavljen u zvaničnoj formi, tako da se doživljava i kao „spisak projekata“ Vlade Srbije i kao obećanje vladajuće koalicije.
Mihailo Gajić ga analizira iz ugla potencijalne potrošnje iz budžeta.
„Niko normalan nema ništa protiv izgradnje nedostajuće infrastrukture, naročito u Srbiji u kojoj ona zaista fali u poređenju sa drugim zemljama u okruženju. Ali postoji velika bojazan da će dobar deo ovih infrastrukturnih radova biti preplaćen usled postojeće prakse zaobilaženja tendera putem međunarodnih ugovora, loše kontrole izvođenja radova i, što je najgore, putem izgradnje nepotrebne infrastrukture čije korišćenje će doneti manje prihoda od troškova za njenu otplatu i održavanje“, upozorava Gajić.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare