Kako je uništena niška industrija sa 16.000 radnika

Nekadašnji radnici propalih društvenih preduzeća u Nišu neprestano štrajkuju zahtevajući isplatu zaostalih plata. Radnici Mašinske i Elektronske industrije, „Građevinara“, „Jastrpeca“ i drugih manjih firmi prvi put su protestovali zbog neiplaćenih plata još juna 2009. godine, a od tada do danas okupljali su se nebrojeno puta, uglavnom ispred Gradske kuće, ali i na centralnom niškom trgu, u svojim fabrikama, ispred zgrade Privrednog suda. Direktor jedne od fabrika rešio je da progovori za Nova.rs i otkrije detalje propasti niške industrije.

Oko 9.000 radnika niških firmi ima neisplaćene zarade, najveći broj njih po tridesetak, ali ima i onih koju potražuju više od 100 plata. Mnogi u Nišu sada se pitaju kako su radnici došli u situaciju da ostanu bez toliko zarada i šta je uzrokovalo propast giganata poput Elektronske i Mašinske industrije u kojima je 70-tih i 80-tih godina radila skoro 40.000 ljudi.

Slavko Raičević, mašinski inženjer i dugogogodišnji direktor MIN Lokomotive, objašnjava da je više razloga propasti velikih poslovnih sistema u Nišu, ali kao najznačajnije navodi društvenu svojinu, veliki broj radnika, gubtak tržišta zbog raspada nekadašnje Jugoslavije i stupanje na snagu Zakona o javnim nabavkama (2003. godine).

„Društvena svojina bila je praktično ničija, a mi koji smo pripadali toj svojini morali smo, za razliku od državnih firmi, da zaradimo svoje plate. Morali smo da obezbedimo plate za vreliki broj radnika koje smo nasledili iz perioda socijalizma, a okolnosti poslovanja značajno su se promenile nakon raspada Jugoslavije. Ranije ste mogli da pronađete posao u Sloveniji, Hrvatskoj i drugim republikama, a kad je krenuo rat na prostoru SFRJ, smanjeno je tržište. Bilo je problema da se pronađu novi kupci, ali i novi dobavljači materijala“, kazao je Raičević koji je u MIN Lokomotivi radio punih 37 godina, od kojih je 12 bio na mestu direktora.

Prema njegovim rečima, društvena preduzeća su se do 2002. godine nekako snalazila i obezbeđivala posao pošto je sistem funkcionisao kao u socijalizmu, a onda je 2003. godine stupio na snaku Zakon o javnim nabavkama i njegova primena značila je kraj za mnoga društvena preduzeća u Nišu.

„Do 2002. godine preduzeća su dobijala poslove od državnih firm. MIN Lokomotiva je dobijala poslove remonta od Železnice Srbije, a to preduzeće je bilo i glavni kupac novih lokomotiva. Sa privatizacijom i uklapanjem naše države u Evropsku uniju donet je Zakon o javnim nabavkama, a on je značio da se svi poslovi moraju da dobiju putem tendera. Taj zakon nije bio dobar za firme u Srbiji jer su se odjednom dovedene u situaciju da se nadmeću sa stranim firmam koje su imale već veliko iskustvo na tenderima, a uz to su uz imale banke koje su ih pratile“, rekao je Raičević.

Kako je kazao Raičević, Zakon o javnim nabavkama predviđao je dostavljanje bankarske garancije u roku od mesec dana od dobijanja posla, a društvenim preduzećima bilo je potrebno šest meseci da garanciju pribave.

„Za dobijanje garancije banke su tražile da imate nekretnine, a MIN je imao stare zgrade, neke su stare i 130 godina. Za posao od recimo, pet miliona evra, potrebno vam je za dobijanje garancije puno zgrada i sve su morale da budu upisane u katastar. Mi u Lokomitivi uspeli smo nekako da se prilagodimo, a u tome nam je puno pomogla AIK banka. Napravili smo i jedan „manevar“, dogovorili smo se da svi u firmi, počev od portira do direktora tri meseca primamo linearno po 6.000 dinara, a zarade radnika u to vreme bile su od 10.000 do 15.000 dinara. Praktično smo zaronili kada je naišla oluja i izašli na površinu. Uz to smo i užasno mnogo radili, nismo odlazili na odmor, radili i vikendom“, objašnjava Raičević.

Prema njegovim rečima, za razliku od MIN Lokomotive, većina drugih firmi u Mašinskoj industriji nije uspela da se prilagodi novim uslovima poslovanja i zapadale su u gubitke.

MIN Lokomotiva, dodao je, bila je u nešto boljem položaju od ostalih jer je imala svega dva konkurenta na domaćem tržištu, dok su se ostale firme suočavale sa daleko većim brojem konkurenata.

„Privatizacije firmi u Mašinskoj industriji uglavnom su bile neuspešne, jer je za pokretanje proizvodnje bilo potrebno puno para, između ostalog i zbog zastarelih mašina i zastarele infrastrukture, a kupci tako nešto nisu mogli da isfinansiraju. MIN Lokomotiva je opstala, privatizovana je i radi i dalje, sa nekih pedesetak radnika, što je sada najveći broj u Mašinskoj“, rekao je Raičević.

Mašinska industrija Niš podsetio je imala je svojevremeno 16.000 radnika, a u fabrici lokomotiva bilo ij je najviše, blizu 1.000. Trenutno u kompleksu MIN radi više privatnih firmi, ali uglavnom sa po desetak ili dvadeset radnika.

Bonus video: Fabrika prodata, radnici ne mogu da nađu bivšeg vlasnika

Pratite nas i na društvenim mrežama:
Facebook
Twitter
Instagram