5
Tekstilna, obućarska i industrija nameštaja okupljena oko Jumka, Koštane i Simpa do 2000. godine zapošljavala je više od 20.000 radnika. Uz to dodatnu privrednu snagu davali su i Metalska industrija Alfa – plam, Fabrika cigareta DIV, i uz ostala preduzeća ovde je radilo više od 30.000 zaposlenih. Danas su te brojke potpuno drugačije.
U Jumku je broj upošljenika oko 1.700, a nešto više od hiljadu je u Simpu. Koštana je likvidirano preduzeće, čije pogone je otkupila Kompanija Alfa plam koja je u privatnom vlasništvu, piše Danas.
Sumorne godine tranzicije, nad životima nekadašnje moćne industrije, centralne opštine juga Srbije, koja godinama trpi ekonomsku tranziciju.
„Prošlo je više od dvadeset godina kako se borimo za isplatu zaostalih zarada. Problema imamo i sa povezivanjem radnog staža. Ostali smo bez bilo kakve, sindikalne i podrške nadležnih ministarstava. Koštana je jedna tužna priča o nekada prestižnoj industriji obuće, koja je bila jugoslovenski brend“, sa setom i ogorčenjem nemoćnog radnika priča nam Slavica Kostić, koja je trideset godina radila u Koštani.
Jumko, čije je ime nastalo kao skrćanica za Jugoslovensku modnu konfekciju danas svoje nekada moćne kapacitete koristi na minimumu. Proizvodi se za vojsku i javna preduzeća, pa tako radnici koji sada rade imaju šansu da „dobace“ do minimalne zarade. U vreme NATO bombardovanja 1999.godine Jumko nije zaustavljao svoju proizvodnju. Ostalo je upamćeno da se tada realizovao veliki izvozni program uniformi za pripadnike iste te vojne alijanske koja je bombardovala SR Jugoslaviju.
„Danas imamo problema sa stručnom radnom snagom. Nedostaju majstori u tkačnici, jer mladih koji znaju ovaj posao nema. I oni koji to znaju da rade neće da dođu u Jumko za ove zarade.Tako je najveći broj upošljenika od radnika koji su uzeli socijalni program pa se onda vratili da rade i ponešto zarade do penzije. Sve se svelo na golo preživljavanje, bez imalo kreativnosti koja je nekada krasila Jumko u pogledu konfekcije, kako one lake u proizvodnji muške i ženske odeće, tako i one teške, jer smo radili i širok spektar kaputa i jakni za sve namene“, govori nam Trajko Ilić, koji je svoj radni vek proveo u ovoj kompaniji, a odnedavno je penzioner. Njegova penzija je sa četrdeset godina radnog staža stigla do 40.000 dinara.
Uoči svakog prvog maja u krug kompanije gde se nalazio šoping centar dolazili su autobusi sa znatiželjnim kupcima iz Makedonije, sa Kosova i drugih delova Srbije, jer se tih dana odvijala prodaja svih proizvoda po sniženim cenama. Danas je šoping centar Jumka samo malo podsećanje na nekadašnje vreme koje je progutala tranzicija. U Vranju postoji jedna jedina prodavnica gde se može naći nešto od konfekcijskih proizvoda koji ne spadaju u asortiman iz namenske proizvodnje. U šoping centar najčešće svraćaju lovci koji kupuju jakne i pantalone za svoje potrebe, kažu prodavci. Jumko je nekada samo na teritoriji Beograda imao pedesetak prodavnica, kao i veliku robnu kuću nekadašnji Merkator na Novom Beogradu.
Fabrika nameštaja Simpo, nekada jugoslovenski poznati brend, koji je godinama predvodio Dragomir Dragan Tomić, danas je samo fasada nekadašnjeg „privrednog čuda“. Tomić koji je lansirao priču o „Švajcarskoj na jugu“ sklonjen je sa mesta predsednika kompanije dolaskom naprednjaka na vlast. Danas Simpo proizvodi tek delić nameštaja za kuću. Uglavnom se radi na opremanju hotelskih objekata.
„Prvi maj je bio praznik kome smo se radovali. Uvek su stizale koverte sa nekakvim novčanim nagrada za one koji su postigli najbolje rezultate. Danas ovde radnička plata iznosi između 35 i 45.000 dinara. Preživljavamo od prvog do prvog, ne verujući da nam može biti bolje. Možda bi rešenje bilo u privatizaciji. Nekada je Tomić potezao priču da Simpo uđe u sistem Švedske Ikeje, ali njegovim odlaskom ta priča se završila i niko je više ne pominje“, kaže nam Slavko Tasić, koji je nedavno otišao u penziju.
Zaboravljeni duvanski kompleksi Fabrika cigareta DIV od pre dvadeset godina, nakon privatizacije posluje u sistemu Kompanije BAT. U Vranju se proizvode cigarete, sa mnogo manjim broje zaposlenih, čije su zarada daleko iznad ovdašnjeg proseka.
„Predstavnici vlasti hvale se da je privatizacija DIV-a jedna od najboljih. Možda i jeste, jer se radi o akciznim proizvodima od kojih se puni dobrano državna kasa. Ali, dolaskom BAT-a u Vranje potpuno je zamrla proizvodnja duvana po kojoj je Vranje, Bujanovac i Preševo kroz istoriju dugu više vekova bilo prepoznatljivo. Danas toga više nema, iako je proizvodnja svežeg duvana bio jako unosan posao od koga je mnogo ljudi živelo“, komentariše Dragan Savić, nekadašnji radnik u DIV-u.
Neslavan završetak priče sa italijanskom Kompanijom GEOKS, kao da je dodatno deprimirao pre svega mlađe ljude, koji sada odlaze za poslom van Vranja. Najčešće na rad u zemlje EU, na po tri meseca. Deo radnika je prešao na rad u turski Teklas, koji ima svoj pogon i u Vranju, dok je centralna fabrika stacionirana u Vladičinom Hanu.
„Ljudi koji su iz Geoksa došli kod nas na rad u Teklas, teško se privikavaju jer je reč o sasvim drugom proizvodnom programu. Oni su navikli na rad u obućarskoj industriji, a ovde se radi na crevima za auto industriju. Mnogo od njih ne uspevaju da se uklope pa posle nekoliko meseci napuštaju rad u Teklasu jer ne uspevaju da se snađu“, pričaju nam radnici Teklasa iz Vladičnog Hana, gde je na rad prešao znatan broj bivših radnika Geoksa.
U Teklasu prosečna zarada je između 50 i 70.000 dinara, što je i podiglo prosek zarada koji je Vladičin Han doveo na prvo mesto u odnosu na sedam opština Pčinjskog okruga. Ovakvo stanje dovelo je do apsolutne zamrznutosti bilo kakvih sindikalnih aktivnosti. Poslednji štrajk ovde je zabeležen pre dvanaest godinama kada su radnici Jumka blokirali magistralni put kod Vranjske Banje zahtevajući rešavanje statusa kompanije. Danas o štrajku malo ko razmišlja, uprkos niskim zaradama, a često i neredovnim izmirivanjem poreza i doprinosa za socijalno i penziono osiguranje.
„Da sutra u Vranje dođe i moćni Mercedes teško da bi se našao dovoljan broj kvalitetnih i stručnih radnika. Jer kao što smo godinama imali obućarske smerove u ovdašnjih srednjim školama, sada toga nemamo. Stručni mladi ljudi se ne vraćaju u Vranje znajući da nemaju nikakvu perspektivu. Odlaze mahom u Beograd i inostranstvo. Tako da Vranju u narednom periodu preti zbilja da bi ovaj grad mogao da bude mesto u kome će živeti samo penzioneri, policjci i vojnici“, analizira aktuelnu situaciju Miloš Savić, taksista iz Vranja.
Interesantan je i podatak da aktuelna rukovodstva i Jumka i Simpa u potpunosti ignorišu medije, osim kada su u pitanju posete ministara ili nekog od ljudi iz državnog vrha. Do podataka o zaradama i poslovnim planovima niko ili vrlo retko neko progovori. Javno se objavljuju, samo oglasi o prodaji nepokretnosti i bivših poslovnih prostora u čemu prednjači Simpo.
Prvomajskog uranka odavno nema u Vranju. Praznik rada kao da je postao deo istorije na koju se Vranjanci koji su nekada kako se pisalo „radili kao Japanci“, a sada kako kažu „preživljavaju kao Avganistanci“ u neispričanoj bajci o „Švajcarskoj na jugu Srbije“ sa setom sećaju, smišljajući šale na sopstveni račun.
Ostalo je upamćeno da je u cilju poboljšanja prodaje Kompanija Jumko sredinom devedesetih godina prošloga veka organizovala veliku nagradu igru. Bilo je dovoljno da kupite bilo koji proizvod vranjanskih tekstilaca i da pošaljete račun. U nagradnoj igri u kojoj je učestvovalo više od pedeset hiljada kupaca glavna nagrada bila je radno mesto u Jumku. Prvo nagrađeni koji nisu bili iz Vranja dobili su posao u prodavnicama Jumka i gradovima u kojima žive. Tamo gde nije bilo prodavnice, ona je otvarana kako bi srećnik u njoj radio.
Titova podrška „Japancima na jugu“ i jakna za Miru Prvi i jedini put u poseti Vranju Josip Broz Tito sa suprugom Jovankom boravio je u martu 1959.godine. Tada je posetio Pamučni kombinat Vranje koji je bio u ekspanziji. Japanci su montirali razboje, a Vranjanci učili od njih. Ostalo je zabeleženo da je Tito bio oduševljen radnim elenom vranjanskih tekstilaca. U poseti Jumku 1993.godine bio je i Slobodan Milošević sa suprugom Mirjanom, koja je tom prilikom dobila na poklon eksklzivnu jaknu.
Bonus video: 7.000 radnika nekadašnjih fabrika u Nišu ne odustaje od onoga što su zaradili, a država im duguje
