Radnici koji do zaposlenja dolaze preko agencija za posredovanje, od marta bi, po novom zakonu, trebalo da imaju ista prava kao zaposleni koje je angažovalo samo preduzeće.
Pravo na godišnji odmor, bolovanje, porodiljsko odsustvo, topli obrok, sindikalno organizovanje, štrajk, naknadu za noćni rad, jednaku platu za jednak rad… Sve ovo je do sada bilo nedostižno za ljude koji su do posla dolazili preko raznih agencija za iznajmljivanje radnika.
Da li će sada biti drugačije?
Takozvani “rad na lizing” podrazumevao je, godinama unazad, da se kod poslodavca radi bez osnovnih prava koje garantuje Zakon o radu. I da se za to prima zarada daleko manja od one koju primaju regularno zaposleni u istom preduzeću.
Ovakvo „zapošljavanje“ radnika, po pitanju prava iz radnog odnosa, išlo je ruku pod ruku sa ugovorima o privremeno-povremenim poslovima, koja su radnicima takođe uskraćivala brojna prava.
Do 1. marta iznajmljivanje radnika u Srbiji nije bilo regulisano zakonom, iako je zvanično registrovana čak 161 agencija koja se bavi tim poslom. Od marta počinje primena zakona koji reguliše ustupanje radnika „na lizing“.
Iako se njime predviđa izjednačavanje prava zaposlenog preko agencije sa onim koje poslodavac samostalno angažuje, već sada je jasno da neće u potpunosti biti tako. Prvenstveno u oblasti pregovaranja o kolektivnom ugovoru, pravu na štrajk, sindikalnom organizovanju, visini otpremnine…
Dr Mario Reljanović, sa Instituta za uporedno pravo, navodi da će se od 1. marta promeniti najmanje dve stvari.
Prva je vezana za same agencije, jer će biti sankcionisano svako bavljenje tim poslom bez dozvole. Dakle, agencija mora da dobije dozvolu, registruje delatnost, u svoje poslovno ime da unese da se bavi privremenim zapošljavanjem.
Druga važna stvar jeste bolji položaj zaposlenih „na lizing“, odnosno, kako zakon kaže ustupljenih zaposlenih.
„Oni moraju da budu u radnom odnosu na određeno ili na neodređeno vreme kod agencije. Više nema ugovora o delu ili ugovoru o obavljanju privremeno povremenih poslova, koji su do sada bili jedan od najvažnijih faktora eksploatisanja rada tih ljudi“, navodi Reljanović.
Zakon izjednačava radnike.
„To znači da radnici koji su redovno zaposleni kod poslodavca i i zaposleni koji dolaze preko agencije moraju da imaju iste uslove rada. To se odnosi i na naknadu zarade i drugih primanja, kao i druge uslove rada, najpre na radno vreme, plaćeno i neplaćeno odsustvo, godišnje odmore, bezbednost i zdravlje na radu, dakle kompletan set prava koji čine uslove rada“, ukazuje Reljanović.
Pravo na bolovanje i godišnji odmor ovi zaposleni imaće kod poslodavca kod koga rade kao iznajmljeni radnici.
Ipak, iako donosi novine i poboljšava položaj iznajmljenih radnika, zakon poznaje i određene nedostatke koji mogu da budu zloupotrebljeni. Naime, nema ograničenja koliko neka firma može da uposli radnika “na lizing”, ukoliko su oni kod agencije zaposleni na neodređeno.
Tako sada poslodavac može da ima angažovane sve radnike, dakle 100 odsto, preko agencije.
„To, naravno, negativno utiče na čitav niz faktora, jer oni ne mogu da uživaju neka svoja prava, odnosno da ih realizuju na predviđen način. Na primer, ne mogu da budu članovi sindikata kod poslodavca, jer su zaposleni kod agencije. Isto tako, zakon sadrži veoma lošu odredbu da mogu da štrajkuju u skladu sa zakonom o štrajku, a taj zakon uopšte ne poznaje kategoriju ustupljenih radnika, pa se onda postavlja pitanje da li je to dozvoljeno ili nije. Dalje, oni ne mogu kolektivno da pregovaraju kod poslodavca, a na njih se primenjuje taj kolektivni ugovor nakon što budu ustupljeni tom poslodavcu…“, objašnjava Mario Reljanović.
Kolike su otpremnine
Sagovornik Nova.rs ističe da istovremeno zakon loše štiti radnike koji su u agenciji zaposleni na neodređeno vreme i gotovo ih izjednačava sa onima zaposlenim na određeno.
„Može se slobodno reći da su radnici zaposleni na neodređeno kod agencija i dalje u obliku prekarnosti, dakle nesigurnosti posla kao što su zaposleni na određeno vreme. Jer su garancije da će zadržati posao veoma, veoma male. Oni, u svakom trenutku, mogu da budu otpušteni kao višak zaposlenih“, pojašnjava Reljanović.
Iako imaju pravo na otpremninu, troškovi za agenciju u slučaju otpuštanja ovakvih radnika biće – minimalni.
Kako navodi Reljanović, zakon dozvoljava da agencija zaposlenom, koji nije angažovan kod nekog poslodavca, isplati minimalnu zaradu. Ali, ne ograničava se radno vreme.
„Tako da, ako je minimalna zarada 30.000 dinara , on može biti stavljen na 10 odsto radnog vremena, i onda je njegova zarada 3.000 dinara. Ako znate da je otpremnina trećina proseka tri poslednje zarade, dolazimo do toga da je njemu otpremnina za svake tri godine radnog staža 3.000 dinara, što je neznatan trošak za agenciju“, ističe Reljanović.
Iako ugovor o privremeno-povremenim poslovima više neće biti moguć kod zapošljavanja radnika preko agencija, niko ne sprečava poslodavce da samostalno angažuju radnike na ovaj način.
To za njih jeste jeftinije, jer ne plaćaju proviziju agenciji, ali Mario Reljanović smatra da je realno da je za velike poslodavce i dalje isplativije da angažuju zaposlene preko agencije.
„Kada je reč o ugovoru o obavljanju privremenih i povremenih poslova poslodavac veoma teško može da ostane u okvirima zakona i da angažuje ova lica“, ukazuje Reljanović. „I sam Zakon o radu predviđa, a takva je i sudska praksa, da se na PP poslovima mogu angažovati samo lica koja rade poslove koji nisu u okviru osnovne delatnosti poslodavca, odnosno poslove koji su kratkog roka. Ako žele da krše zakon, mogu rizikovati sa ugovorom o PP poslovima i na drugim poslovima. Mada, imajući u vidu koliko je slab nadzor nad primenom zakona, mnogi poslodavci se za to odluče.“