Država spiskala pare pred izbore, sad nema za pomoć privredi

I dok niko ne priželjkuje novu zabranu kretanja, ovakav nedosledan pristup uništava i poslednje trunke poverenja građana u to da država zna šta treba da radi tokom korona-krize. A, isto tako, zbog neodgovornog (100 evra svakome) i nesvrsishodnog trošenja para građana (neselektivna pomoć firmama kojima nije bila potrebna), država sada nije u stanju da pomogne onim delovima privrede koji zaista jesu u nevolji.Vratimo se na početak - bio je 15. mart kada je predsednik, na zahtev tadašnjeg ministra odbrane Vulina, saopštio da se u Srbiji uvodi vanredno stanje. Tog dana su, od ukupno 15 testiranih osoba, dve osobe bile pozitivne na koronavirus, što je ukupan broj zaraženih povećalo na 48. Tri dana kasnije uveden je policijski čas, odnosno, zabrana kretanja. Tog dana je bilo registrovano još 18 zaraženih.Sedmog jula, u danu kada je zvanično prijavljeno 299 novozaraženih, Vučić je najavio policijski čas i zabranu kretanja tokom vikenda - od čega je odustao nakon nekoliko dana burnih protesta građana.A u četvrtak, 12. novembra, kada je u Srbiji zvanično zabeležen još 3.341 zaraženi, krizni štab je održao još jednu hitnu sednicu, posle koje nisu uvedene nikakve nove mere, već je na zahtev tzv. medicinskog dela kriznog štaba - koji je “prilično oštro tražio da se nešto promeni” - predsednica vlade Ana Brnabić, po rečima dr Predraga Kona, izjavila da će - da razmisli.Nakon 72 sata intenzivnog razmišljanja, premijerka je izašla pred javnost i, uz obaveštenje da će trgovcima i ugostiteljima radno vreme biti skraćeno za dva sata, upustila se u neukusno i nadrealno hvalisanje po broju umrlih: te Srbija ima jednu od najmanjih stopa smrtnosti u Evropi i na svetu, te ima još slobodnih kreveta, a neke zemlje EU nemaju, naše zdravstvo je među najboljima u Evropi, a ekonomija je i zvanično najbolja… (Usput je i iznela netačan podatak da restorani “i nisu nešto rizična mesta” - zašto im onda ograničava rad?)https://twitter.com/MaxCRoser/status/1326548155849035777?s=20Ono što premijerka nije ni pokušala da objasni jeste sledeće: kako je moguć ovako nonšalantan pristup epidemiji u trenucima kada je već nedeljama broj zaraženih desetak puta veći nego letos? Zašto je na proleće po kratkom postupku uveden policijski čas (bio bi uveden i na leto, da se građani nisu pobunili), a sada se razmišlja po tri dana da li treba skratiti rad restorana i noćnih klubova? I kako to da ta moćna privreda Srbije iz premijerkine priče ne može da izdrži dva sata kraćeg radnog vremena kafića i splavova?Naravno da zabrana kretanja treba da bude apsolutno poslednja mera u zaštiti stanovništva protiv epidemije - i zbog ekonomije, i zbog psihičkog zdravlja ljudi. Iz ovog ugla je danas još manje jasno zašto je ovako radikalna mera “potrošena” tokom proleća, kada za to, pokazalo se, nije bilo potrebe.A, kako se pokazalo u drugom i trećem naletu korone - kada, praktično, mere skoro uopšte nisu uvođene, ili su žestoko kasnile - vlasti ne umeju da upravljaju ovom krizom. Što kažu babe, “naludo suša, naludo kiša” - ili uvedu najstrože mere u celoj Evropi, ili se po “raspašoj” sistemu, ni one postojeće ne sprovode, niti se kontroliše njihova primena.Kao da država ne može da funkcioniše bez vanrednog stanja. Dodatni je problem što je, po sličnom sistemu, odmah na proleće (taman fino pre junskih izbora) potrošeno mnogo više para nego što je bilo potrebno - sećate se “para iz helikoptera”?Podsetimo, u prvom krugu pomoći preduzećima su podeljena po tri minimalca - pare su davane svima, bez obzira da li su im bile potrebne. Potom, svim zainteresovanim građanima dato je po 100 evra, opet - bez obzira da li su bili ugroženi ili ne (na ovo je potrošeno 612 miliona evra). I onda, još jednom, umesto preciznih, ciljanih mera, kakve su bile i najavljene iz ministarstva finansija - ponovo je dato dva puta po 60% minimalca svim firmama koje su htele pomoć.E, zbog toga što je bilo važnije da se pre izbora podele pare i kome nisu bile potrebne, država sada ne može da pomogne sektorima privrede koji lagano “umiru” već mesecima. I da nije bilo skandala sa prikrivanjem broja zaraženih i umrlih od kovida (što još uvek nije dobilo svoj epilog i ostalo je “da visi”, kao i sve ostale afere), uz uporno skrivanje podataka o medicinskim nabavkama vrednim više stotina miliona evra, ovako neodgovoran pristup krizi doveo bi do pada poverenja građana u to da država zna šta radi. A ovo se, nažalost, očituje i u sve većem broju onih koji se suprotstavljaju i onim merama koje spasavaju živote - držanju distance i nošenju maski.