Da li Srbija menja Rusiju za Kinu? Evo koji znakovi na to ukazuju

Piše: Ivan Lakićević - ekonomista

Ukoliko se fokusiramo na dešavanja od kraja dvadesetog veka, može se reći da je Rusija Srbiji, izuzimajući kratke periode, bila glavni politički partner, što je i uopšteno bio čest slučaj u savremenoj istoriji Srbije. Međutim, uprkos velikom političkom uticaju koji Rusija ovde ima, ona nije uspela da se domogne dominantne pozicije u ekonomskoj sferi. Razlog za to je jednostavan – Rusija naprosto nije mogla da parira ekonomski daleko razvijenijim zapadnim zemljama, pre svega Evropskoj uniji. Stoga je Srbija uprkos političkom osloncu na Rusiju, koja je ovde u mnogo čemu bila uzor kada je u pitanju društveno uređenje,  ekonomski oslonac ipak pronašla na Zapadu, odakle dolazi najveći deo stranih investicija i ka kojem je bio usmeren najveći deo robne razmene i drugih ekonomskih odnosa.

Međutim, u prethodnih nekoliko godina naziru se određene promene. Sve više jača narativ o Kini kao velikom prijatelju srpskog naroda. To je termin koji je ranije bio skoro isključivo vezan za Rusiju, a napori su sada usmereni ka uzdizanju Kine u očima domaćeg javnog mnjenja. Ti napori su krunisani spektaklom koji je pratio posetu predsednika Si Đinpinga u maju ove godine. Promene na ekonomskom planu su još upadljivije. Najpre, strane direktne investicije iz ove zemlje u periodu između 2010. i 2023. godine rastu za zanemarljivih 2,1 miliona na čak 1,4 milijarde evra godišnje. Ovaj snažan trend rasta je zanimljivo uporediti sa ruskim direktnim investicijama koje u istom periodu osciliraju između oko 50 i  600 miliona evra, s tim da su kroz čitav period od 2010. naovamo uglavnom bile bliže donjoj granici tog intervala. 

Osim ovoga, obim izvoza Srbije u Kinu se u istom periodu takođe višestruko uvećao sa oko svega 5 miliona na preko 1,1 milijardi evra. Time je Kina prestigla Rusiju po još jednom pokazatelju, pri čemu treba uzeti u obzir da je nedavno potpisani sporazum o slobodnoj trgovini između Srbije i Kine tek stupio na snagu. U ovom kontekstu trebalo bi i spomenuti da je Kina postala i značajan izvor kredita za infrastrukturne projekte. Naime, dugovanja Republike Srbije prema ExIm banci su porasla sa oko 80 miliona evra u 2010. na oko 2,8 milijardi evra danas, što je daleko više nego prema bilo kom ruskom poveriocu. Ovakve tendencije na ekonomskom planu otvaraju Kini prostor i za veći politički uticaj u Srbiji.

Ipak, kuda će ovi trendovi voditi na duge staze ostaje otvoreno pitanje. S jedne strane, Rusija se u Srbiji i dalje posmatra kao tradicionalni zaštitnik, pri čemu istorijske veze između ove dve zemlje sežu dosta dublje nego što je to slučaj sa Kinom. S druge strane, Kina poseduje kapacitet da postane primarni politički saveznik Srbije, pre svega zbog prava veta u Savetu bezbednosti UN-a. Uz to, Kina ima i veći potencijal za ekonomsku i finansijsku podršku Srbiji nego Rusija, premda je upitno da li u tome može da parira Zapadu.

Iako postoji dosta otvorenih pitanja – jedno je jasno, a to je da spoljnopolitička orijentacija Srbije ukazuje da se ona neće odreći nedemokratskog obrasca. Bilo da se u budućnosti politički oslonac zadrži na Rusiji ili prebaci na Kinu, teško je naći primere zemalja koje su se demokratizovale u savezništvu sa bilo kojom od ove dve zemlje. Ako imamo to u vidu, pitanje koja će od njih dve imati „primamljiviju“ ponudu postaje manje važno. 

U okviru ove diskusije trebalo bi skrenuti pažnju i na zanimljivu činjenicu da je Srbiju njen beg od demokratizacije kroz noviju istoriju neprestano primoravao na balansiranje između savezništva sa zemljama poput Rusije (ili možda Kine) i ekonomskih podsticaja da sarađuje sa zapadnim zemljama – pre svega sa Evropskom unijom. Teško je reći da nisu postojale bolje alternative. Dublje integracije u evropski ekonomski prostor nude otvoreniji pristup jedinstvenom tržištu, koje čine najbogatije zemlje na svetu, a koje su pritom u neposrednom susedstvu. To predstavlja ozbiljniji potencijal od bilo kakve forme privrednog partnerstva sa Kinom ili Rusijom. S druge strane, zemlje Istočne Evrope koje su se opredelile za evrointegracije su iskoristile potencijal koji nudi EU. One su takođe, uz sve prepreke i povremena nazadovanja ipak postigle neosporne napretke kada su u pitanju razvoj nezavisnih institucija i demokratizacija društva, a i značajan ekonomski rast. Dakle, Srbija je mogla da postigne daleko više, ali je to na kraju krajeva ipak stvar društvenih prioriteta.