0
Prvi objavljeni podaci nedavno završenog popisa poljoprivrede neprijatno su iznenadili agroekonomske analitičare iako su, kako sami kažu, očekivali negativne trendove i padove u ovoj oblasti. Za samo pet godina poljoprivredno zemljište je smanjeno za više od petine, dok je broj gazdinstava opao za 10 odsto. Najteža situacija je u stočarstvu. Drastično je opao broj svinja, koza, goveda, a manje je i ovaca i živine. Stručnjaci kažu da je ovo ozbiljan alarm za hitno donošenje mera koje bi zaustavile dalje uništenje srpske poljoprivrede. U suprotnom Srbija će izgubiti prehrambenu sigurnost i postaćemo zemlja koja je zavisna od uvoza hrane.
Prosečno poljoprivredno gazdinstvo u Srbiji obrađuje 6,4 hektara, gaji jedno goveče, pet svinja, tri ovce, 43 komada živine i ima tri košnice pčela. Oni koji se bave poljoprivredom u proseku imaju 60 godina, dok je tek svaki jedanaesti nosilac gazdinstva mlađi od 40 godina. U ovoj grani radi ukupno 1.150.653-oje ljudi, što je 14 odsto manje nego 2018. kada je RZS radio anketu poljoprivrede.
“Za mene su prvi rezultati popisa prilično šokantni. Svi mi koji se bavimo analizom smo znali da parametri u poljoprivredi opadaju i u proizvodnom smislu i u smislu kapaciteta, ali ovo je baš poražavajuće. Kada imate situaciju da raspoloživog zemljišta ima 20 posto manje nego pre samo pet godina, da korišćenog zemljišta imamo manje 6,3 posto, da nam je nestalo 48,2 posto šuma, onda se pitate gde je to nestalo i o čemu se radi”, kaže Žarko Galetin, agrokonomski analitičar.
Da je gubitak poljoprivrednog zemljišta ogorman problem smatra i Dragana Latković, predsednica UO instituta od nacionalnog značaja za Republiku Srbiju, Instituta za ratarstvo i povrtarstvo. Objašnjava da je do sada kod mnogih postojala zabluda da koristimo oko 4,1 milion hektara obradive površine, što je po glavi stanovnika oko 0,56 hektara, a što je više nego u Holandiji, prenosi RTS.
“Popis je pokazao da mi više nemamo te površine. Naši agroanalitičari su upozoravali da Srbija godišnje gubi oko 25.000 hektara obradivog zemljišta. Veliki deo poljoprivrednih površina se uzima za izgradnju infrastrukture, za izgradnju naselja, industrijskih zona… Ne kažem, mora i to da se gradi, ali se gubi zemljište”, kaže Dragana Latković.
Dodaje da bi prilikom biranja lokacija za izgradnju, ukoliko je to moguće, trebalo birati ona zemljišta koja su manje pogodna za poljoprivrednu proizvodnju.
“Verovatno lokalne samouprave kada opedeljuju ta zemljšta za izgradnju biraju lokacije sa već nekom infrastrukturom, jer investitori to svakako gledaju. U smislu da je ta lokacija blizu glavnih puteva, da su tu voda, struja, neki drugi resursi. Bilo bi dobro da svaka lokalna samouprava na čijoj se teritoriji grade objekti o tome povede računa i ako ima mogućnosti da gleda da se na tim, da kažemo, marginalnijim zemljištima grade pogoni, fabrike”, navodi Latković.
Problem sa gubitkom zemljišta je utoliko veći, jer se radi o resursu koji nije obnovljiv. Podseća da statistika u ovom popisu nije evidentirala drastičan pad kvaliteta našeg poljoprivrednog zemljišta.
PROČITAJTE JOŠ
0
7
3
“Naše zemljište je degradirano. Humusa tj. organske materije u njemu je sve manje. Jako malo imamo stočarstva. Nemamo organskog đubriva. U Vojvodini je nekada humusa u zemljištu bilo i do pet procenata. Sada ga je manje od 3 posto. Da bi se procenat humusa povećao za jedan posto potrebno je i do 100 godina”, podseća naša sagovornica.
“Treba konačno neko da stavi prst na čelo. Da se prema tom zemljištu ophodimo s poštovanjem, jer to nije samo podloga po kojoj mi hodamo, to je izvor života i hrane. Hrane biti mora. Svedoci smo klimatskih promena. Čim imamo manje organske materije, zemljište nije u mogućnosti da ima sposobnost da zadržava vodu u sebi. Uz to, malo površina se i navodnjava”, ističe Latković.
Ipak, kaže, ne treba zaboraviti i da u Srbiji ima dosta neobrađenog zemljišta.
“To sebi ne smemo da dozvoljavamo, jer to ne dozvoljavaju sebi ni mnogo razvijenije zemlje. To stoji u parlogu, a tu se pruža mogućnost da na to obratimo pažnju i da to stavimo u funkciju”, objašnjava naša sagovornica.
Stočarstvo u Srbiji nikada nije bilo u lošijem položaju.
“Po uslovnom grlu imamo pad proizvodnje od 20 posto. Kada pogledate da je to vremenski period od samo pet godina, onda vidite da je to drastično i da je to veoma loš trend koji na kraju može da se završti time da mi postanemo uvozno zavisni ne samo od svinjskog mesa i mleka, koje sad uvozimo, već i mnogo toga drugog”, kaže Galetin.
Podaci pokazuju da u Srbiji trenutno ima svega 725.000 goveda, što je 17,7 posto manje u odnosu na 2018. godinu. Pad u proizvodnji svinja i koza je još veći. Svinja imamo 2,26 miliona što je smanjenje od čak 30,7 posto, dok je koza oko 150.000 ili za 31,5 procenata manje nego pre pet godina.
“To je po meni prva stvar o kojoj naši kreatori agrarne politike treba da vode računa. Jednom sam čuo dobru misao – onog trenutka kada i poslednji mač bude prekovan u plug, čovečanstvo će moći da razmišlja o prosperitetu. Meni se čini da sada plugove pretačemo u mačeve i da su vojni budžeti veći od agrarnih. Govorim u globalnom, pa i u našem smislu”, navodi Galetin.
“Treba da shvatimo da veće učešće poljoprivrede u BDP-u nije pokazatelj da je zemlja siromašnija ili da smo u nekom retrogradnom sistemu. Naprotiv. Ja mislim da je poljoprivreda bazična privredna grana i da na taj način treba o njoj da razmišljamo”, dodaje naš sagovornik.
Pad u stočarstvu je trend koji se u Srbiji dešava od devedesetih godina prošlog veka, kaže Milan Prostran, agroekonomski analitičar.
“Stočarska proizvodnja je od 1992. kada su uvedene sankcije prema Srbiji, počela da opada godišnje po stopi od 1,2 do 2 posto. I tako je sve do današnjih dana. Prvo su razlozi bili sankcije, jer je bio zabranjen izvoz svih proizvoda iz poljoprivrede, a izvoz je vukao razvoj. Nakon toga imali smo hiperinflaciju, pa ratna događanja, zatim je došla privatizacija. Raspad velikih sistema je bio katastrofalan za stočarsku proizvodnju”, podseća Milan Prostran, agroekonomski analitičar.
“Zatim smo imali problem što nismo imali usaglašenu agrarnu politiku. Imali smo 16 ministara tj. 16 koncepcija agrarne politike do današnjeg dana. Takođe, potrošnja mesa po glavi stanovnika je drastično pala. Sa 65 kilograma na 42. A potrošnja bi trebalo da vuče razvoj. Na kraju došlo je do raznih nepogodnosti na globalnom tržištu, kao što su zarazne bolesti koje se ne mogu lečiti”, dodaje naš sagovornik.
Stočarstvo je, navodi, dominantno bilo prisutno u privatnom sektoru. Najčešće kod malih gazdinstava koja očito nisu mogla da se nose sa žestokom konkurencijom.
“To nam se obija sada o glavu, jer smo mi postali veliki uvoznici mesa. Samo u poslednje dve, tri godine na uvoz svinjskog mesa, da li kroz polutke ili prasad za tov, davali smo između 70 i 80 miliona evra godišnje. Obnavljanje ove proizvodnje podrazumeva ogroman investicioni ciklus. Neki su godinama pokušavali da me ubede da će povećana produktivnost po grlu stoke kompenzovati smanjeni broj grla, ali to je nemoguće”, ističe Prostran.
Razvoj srpske poljoprivrede, upozorava, koči uvoz.
“To je jako opasno. Ranije je uvoz godišnje bio do milijardu i trista miliona dolara, a sada je prešao dve milijarde i trista miliona. Nad ovim podacima treba da se zamisle ljudi koji su zaduženi za kreiranje agrarne politike. Budući da težimo EU, moramo da imamo politiku koliko toliko komplementarnu sa njihovom zajedničkom agrarnom politikom, koja očito i sama ima problema, a što vidimo po protestima u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Španiji…”, kaže sagovornik.
“Poljoprivreda je osetljiv sektor i ako je ne razumete do kraja onda se pojavljuju ovakvi problemi. Da se razumemo bez hrane se ne može, a bez IT-ja se može. Još 2012, posle popisa, smo imali upaljene crvene lampice kada je u pitanju stanje resursa u poljoprivredi”, podseća Prostran.
Srbija je, kažu stručnjaci, agrarna zemlja i politiku mora tome da prilagodi. A u poslednjih 50 godina nikada nije bilo razumevanja za domaću poljoprivredu.
“Kažu da su u budžetu obezbeđena ogromna sredstva za poljoprivredu. Nisu to ogromna sredstva. Čujemo ovih dana da se u EU za potrebe ovog sektora izdvaja trećina ukupnog budžeta Unije. Kod nas je učešće agrarnog budžeta u ukupnom budžetu sada dostiglo blizu 7 posto. Vidite kolika je to razlika”, pita Prostran.
“Mi se godinama zalažemo da učešće agrarnog budžeta bude najmanje 10 posto u ukupnom budžetu, koliko poljoprivreda učestvuje u kreiranju BDP-a. Taj faktor skromnog budžeta je jedan od razloga zašto se nije moglo napraviti ozbiljniji zaokret”, dodaje naš sagovornik.
Popis, kažu analitičari, pokazuje ubrzani trend propadanja srpske poljoprivrede.
“Pred kreatorima agrarne politike je ozbiljan posao. Da se ne bave samo pukim subvencijama, već da se bave ozbiljnom politikom koja će biti dugoročno primenjiva i održiva sa ciljem da se podignu svi ti kapaciteti, kako ne bismo izgubili prehrambeni suverenitet koji je veoma bitan. Pogotovo u vremenima kada postoje brojni globalni problemi koji opterećuju čitav svet”, navodi Žarko Galetin.
Očito je, da dosadašnje mere nisu postigle željene rezultate i da je potrebno hitno nešto menjati.
“Ako pripremate ekipu u sportu i budete poslednji, to je posledica onoga što ste radili pre turnira. Ako ste dobro pripremili ekipu i ako je ona kvalitetna ona će biti prva, druga ili treća, a ne poslednja. Ako mi imamo ovakve negativne pokazatelje u poljoprivredi, onda je to loš rezultat. A loš rezultat je posledica, moramo priznati, nekozistentne i loše agrarne politike”, kaže ovaj agroekonomski analitičar.
Kao jednu od hitnijih mera stručnjaci predlažu donošenje zakona o regresiranju cene troškova proizvodnje tj. regresiranja cene đubriva, semena, nafte.
“To su osnovni troškovi i to su farmerima veliki problemi. Kada imate visoku cenu koštanja, ne znate kako da stvorite cenu hrane da bude prihvatljiva za potršača, a i da vi kao proizvođač zaradite. Problemi visokih cena troškova proizvodnje će trajati još dugo. Dokle god traje ova globalna kriza i ovi teški ratovi”, kaže Milan Prostran, agorekonomski analitičar.
U Srbiji je registrovano 508.365 poljoprivrednih gazdinstava, što je pad od 10 posto u odnosu na 2018. Istovremeno, broj poljoprivrednih firmi je porastao za 24 odsto i trenutno ih je 2.042.
I dok se u stočarstvu gotovo u svim granama beleži pad, jedino broj košnica raste. Prema popisu ima ih 1.261.323, što je u odnosu na pre pet godina više za 38 posto.
Između dva popisa povećala se i prosečna veličina poljoprivrednog gazdinstva za jedan hektar, pa sada jedno gazdinstvo umesto 5,4 obrađuje 6,4 hektara.
BONUS VIDEO Poljoprivrednici „preorali“ Evropu