Džoni Štulić i Azra su tokom osamdesetih pevali o Poljskoj koja nikad nije dala kvislinga, podsećajući narode i narodnosti bivše SFRJ da oni ne mogu tim da se pohvale. Međutim, to što Poljska nije dala kvislinga, ne znači da nije dala kolaboracioniste, štaviše hiljade i hijade kolaboracionista nemačkog nacističkog režima. To što nije bilo nijednog poljskog Kvislinga, ne znači da Poljska nije bila duboko antisemitska i pre Drugog svetskog rata, kao i da deo građana Poljske nije svojom voljom, predano i dosledno potkazivao, gonio, hapsio i predavao svoje sugrađane jevrejske vere nemačkim nacističkim hordama.
Jan Grabovski i Barbara Engelking, dvoje najkredibilnijih istoričara i sociologa koji se bave sudbinom poljskih Jevreja tokom Drugog svetskog rata, su osuđeni na izvinjenje unuci Edvarda Malinovskog za koga su napisali u knjizi “Noć bez kraja. Sudbina Jevreja u okupiranoj Poljskoj”, da je bio odgovoran sa smrt 18 Jevreja.
Pročitajte još:
Poljska sutkinja Eva Jončik je pronašla solomonsko rešenje: pritisnuta od režima i nacionalističkih krugova morala je da osudi Grabovskog i Engelkingovu, ali je sačuvala mrvicu časti odbijajući da ih primora na plaćanje kazne za nanošenje duševne boli unuci Malinovskog od 100.000 zlota, oko 22 hiljade evra.
Kleropopulisti iz vladajuće stranke “Pravo i pravda” su optužili dvoje naučnika da bacaju ljagu na poljski narod i da šire fobiju protiv Poljaka. U poljskom društvu je poprilično rašireno uverenje da njihovi preci nemaju nikakvu odgovornost za fizičku likvidaciju tri miliona poljskih Jevreja i da su Poljaci potpuno nevini kao nacija. Na tom mitu “nacionalne nevinosti” režim Jaroslava Kačinjskog bazira dobrim delom svoju populističku politiku predstavljajući Poljsku kao žrtvu moćnih suseda, Rusije i Nemačke. U tom kontekstu je i donet zakon koji predviđa krivično delo klevetanja i vređanja nacije. Pod pritiskom EU i domaće javnosti, zakon do sada još uvek nije primenjen, ali visi kao “Damaklov mač” iznad svakog ko se usudi da se usprotivi režimskoj interpretaciji istorije.
Dvoje istoričara su bili izloženi medijskom linču u Poljskoj jer su progovorili o kolaboracionističkoj tzv. “Plavoj policiji” koja je tokom rata imala operativnu ulogu u sprovođenju genocida nad Jevrejima u okupiranoj Poljskoj. Formacija je imala oko 16.000 pripadnika i dobrim delom je bila pupunjena iz redova bivših poljskih policajaca. Njihov osnovni zadatak je bio da sprovode antisemitske zakone. Praktično, oni su obavljali operativni deo posla: od primoravanje Jevreja da nose traku sa žutom Davidovom zvezdom preko hapšenja do sprovođenja u geta i zatim u koncentracione logore.
Kada su nemački nacisti počeli sa primenom “Konačnog rešenja” u Poljskoj Plava policija je imala fundamentalnu ulogu u njegovoj realizaciji. Poljski policajci su učestvovali u svim deportacijama Jevreja iz geta u logore smrti na teritoriji današnje Poljske. Takođe su bili veoma aktivni i efikasni u hvatanju Jevreja koji su uspeli da izbegnu deportacije ili hapšenja.
Nova saznanja do kojih su došli Grabovski i Engelking govore da je deo tzv. plavih policajaca sa velikim entuzijazmom sarađivao sa Nemcima u “lovu” na Jevreje i da je među njima bilo onih koji su čak jurili i ubijali Jevreje i bez direktne naredbe ili nadzora nacističkih glavešina. Posebno okrutni i efikasni u hvatanju Jevreja su bili pripadnici poljskih specijalnih i elitnih policijskih snaga inkorporiranih u tzv. Kripo (Kriminal Polizei) kojim je rukovodio Artur Nebe, desna ruka idejnog tvorca “Konačnog rešenja” Rajnharda Hajdriha.
Istini za volju, kanadsko-poljski dvojac istoričara i sociologa je u knjizi na 1700 dokumentovanih stranica preneo i svedočanstva o herojskim gestovima poljskih policajaca koji su uprkos nemačkoj strahovladi, rizikujući život, pomagali i spašavali Jevreje. Jednostavno, među poljskim policajcima je bilo patriota koji su se pridružili partizanskim odredima i borili su se protiv nacista, kao što je bilo i antisemita čija mržnja prema Jevrejima nije bila ništa manja od one koju su negovali nacisti.
Kada govorimo o genocidu nad Jevrejima potrebno je da znamo da su oni vekovima bili proganjani u hrišćanskoj Evropi i da je pola veka pre Holokausta u rečnik ušao jednako užasan pojam “pogrom”. Na prelazu između 19. u 20. vek izvršeno je na hiljade pogroma nad Jevrejima na celoj teritoriji istočne Evrope, od Rusije do Poljske, od pribaltičkih Republika do Moldavije i Ukrajine.
Nemački nacisti su na celom evropskom istoku, među Rusima, Ukrajincima, Litvancima, Letoncima, Moldavcima, Mađarima, Poljacima, Česima, Slovacima, Rumunima nalazili s lakoćom saradnike i pomagače u sprovođenju genocida nad Jevrejima. Po završenom Drugom svetskom ratu sva odgovornost za genocid nad Jevrejima je svaljena na nemačke naciste dok su sve ostale nacije potrčale da sebe prikažu kao žrtve nacizma i komunizma a da su po pitanju Holokausta potpuna nevinašca. U najgorem slučaju oni su samo izvršavali naređenja ili su pružali usluge.
O duboko ukorenjenom antisemitizmu u Poljskoj najbolje govori etničko čišćenje Jevreja u Kjelceu. Malo je poznato da su poslednji pogrom nad Jevrejima na teritoriji Starog kontinenta izvršili Poljaci u gradu Kjelce. Godinu dana po završetku Drugog svetskog rata dok se sudilo u Nirnbergu vođama nacističke Nemačke za zločine i genocid, samo 160 kilometara severoistočno od Aušvica, razularena masa predvođena poljskim vojnicima, policajcima je krenula na 200 Jevreja koji su preživeli Holokaust.
Motiv je bio klasičan izgovor za pogrome: jedan osmogodišnjak je optužio lokalnog Jevrejina da ga je kidnapovao i držao zatvorenog dva dana. U napadu je ubijeno 42 Jevreja a 40 je ranjeno. Posle tog masakra, preživelim poljskim Jevrejima, koji su već bili izloženi nekoj vrsti aparthejda između dva svetska rata i stalnoj antisemitskoj propagandi Katoličke crkve u Poljskoj, bilo je jasno da je došlo vreme da napuste zauvek svoje domove i odu u Izrael ili Sjedinjene Američke Države.
Poljski narod je u poslednja dva i po veka nekoliko puta bio izložen masovnim zločinima i diskriminaciji od strane Nemačke i Rusije, od nacista i komunista. Zločin u Katinskim šumama, u kojima je hladnokrvno ubijeno blizu 22 hiljade poljskih oficira, vojnika, civila, službenika, funkcionera, profesora je jedan od najstrašnijih i najvećih u istoriji čovečanstva.
Međutim, to ne može da sakrije činjenicu da je u Poljskoj tokom Drugog svetskog rata bilo kolaboracionista i antisemita koji su toliko mrzeli Jevreje i Ruse da su osnovali Brigadu Svetog Krsta koja se borila protiv jevrejskih i komunističkih partizanskih odreda u Poljskoj. Poljski kolaboracionisti su se čak povukli zajedno sa nacistima pred ofanzivom Crvene Armije i neki od njih su sahranjeni na grobljima u Bavarskoj. Upravo njima je odao poštu i položio venac, pre dve godine poljski premijer Mateuš Moravjecki, marioneta u rukama Jaroslava Kačinjskog.
Ne postoje loši, kriminalni ili genocidni narodi, ali nema ni pravednih, izabranih a ni nevinih naroda. Sve države, sve nacije u svojim istorijama kriju brojne “kosturnice u ormanima”. To što je neki narod propatio ili bio žrtva diskriminacije, šovinizma, etničkog čišćenja ili genocida, ne znači da su svi njegovi pripadnici pelcovani od činjenja zločina, uključujući i one najstrašnije, naprotiv spisak je veoma dugačak.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare