Prethodnih 15 godina, od referenduma o nezavisnosti 21. maja 2006. mogli bismo nazvati vremenom izneverenih očekivanja Crne Gore. Prokockana šansa se doživljava kao nepovratno izgubljena jer je propušten istorijski izuzetno povoljan momenat da Crna Gora postane balkanska verzija Luksemburga, ili kako su to neki duhovito uzvikivali “Crna Gora ka’ Monako”. Malena sa 600 hiljada stanovnika, između mora i planina, sa pozamašnim prirodnim resursima, prepoznata, i pre nezavisnosti, kao unosno mesto za investicije, Crna Gora je imala sve predispozicije da bude uspešna balkanska priča.
Pročitajte još:
Entuzijazam u postreferendumskim godinama je brzo splasnuo. Danas se u Podgorici, malo u šali, a malo u zbilji, kratkotrajni period vlade Željka Šturanovića, naziva “Periklovim dobom”. U tom periodu, bez Mila Đukanovića na najodgovornijim funkcijama, Crna Gora je potrčala ka Evropi, ali je sa njegovim povratkom na vlast, već u 2008. godini usporila i nije prestajala da koči, da bi se 2017. godine, praktično zaustavila. Od tada je Crna Gora otvorila samo dva poglavlja i nije zatvorila nijedno u pregovorima o članstvu u EU.
Podgorici je imala priliku da uhvati priključak sa Hrvatskom na putu za EU, ali je umesto evropske Crne Gore izabrala da stvara Milovu Crnu Goru. Umesto evropskih standarda i investitora stigli su ruski, kineski, turski i eufemistički rečeno kontroverzni biznismeni kao poslovni partneri. Đukanović je zborio evropski, a vladao ruski, odnosno Crna Gora je postajala sve zarobljenija država da bi Đukanović i njegovo okruženje bili slobodni.
Višestruki crnogorski predsednik i premijer je doneo samo jednu ispravnu i hrabru odluku: ulazak u NATO. Sva ostala obećanja data pred referendum 21. maja 2006. godine su izneverena: u Srbiji su plate i životni standard bolji, ispravnije je reći manje gori, nego u Crnoj Gori; napredak Podgorice ka članstvu u EU od obećanog “autoputa”, bez tereta Kosova, Srbije i saradnje sa Haškim tribunalom, se pretvorio u bogazu; organizovani kriminal i korupcija su se cementirale kao endemska pojava; podele u društvu su dublje i nepomirljivije nego pre 15 godina.
Đukanovićeva nomenklatura je najbolje rezultate ostvarila u zavađanju Crne Gore sledeći maksimu “divide et impera” u interpreataciji Austrougarske monarhije, odnosno Habzburugovaca, čiji su krajnji rezultati bili tri “klanice” u 20. veku na prostoru bivše Jugoslavije. U tom kontekstu treba posmatrati i priču o državnim simbolima. DPS-ovska vlast ih nije birala tako da predstavljaju sve građane Crne Gore već da ih okrene jedne protiv drugih, poput ubacivanja dve strofe Sekule Drljevića u himnu.
Diskriminacija i diskreditacija ljudi koji nisu bili po kalupu Đukanovićevog režima je imala kafkijanske obrise svuda gde je država direktan ili indirektan poslodavac. Kršnje osnovnih ljudskih prava i vođenje ostrašćene medijske kampanje protiv dela građana Crne Gore pod plaštom borbe za multietničku i građansku državu je bilo koliko licemerno toliko i degutantno. DPS i njegovi tradicionalni partneri, kako ih je Đukanović definisao, su ukaljali i obesmislili prideve “evropski”, “građanski”, “multietnički”.
Već prvi rezultati istraživanja Nacionalnog saveta za borbu protiv korupcije na visokom nivou su pokazali da se na Đukanovićevu Crnu Goru može primeniti definicija bivšeg premijer Srbije Zorana Đinđića “Svaka država ima neku svoju mafiju, jedino kod nas mafija ima državu”. Način rada bivšeg režima se vidi i kroz očiglednu poslušnost državnih službenika, od policije do tužilaštva, koji nisu odani državi Crnoj Gori nego serdarima smenjenog kleptokratskog režima.
Sa naknadnom pameću mogli bismo reći da je pre 15 godina, kada je obnovljena državnost Crne Gore, režim Mila Đukanovića pomislio da bi mu valjalo osim države “obnoviti” i Crnogorce, kao u onoj krilatici Masima d’Azelja o stvorenoj Italiji i potrebi da se naprave Italijani.
Na stranu što su Crnogorci stariji od države Crne Gore, pa samim tim ne mogu nikako biti stvarani kao “Italijani”, ali neko ko bi želeo da ih prevaspitava ili “oblikuje” trebalo bi da zna da je “inat” drugo ime za brojne građane Crne Gore i da su iz inata spremni da istrajavaju jednako i kada su u pravu i kada su u krivu.
Veliki deo građana koji su pre 15 godina glasali za ostanak u državnoj zajednici sa Srbijom je pokazao veliki demokratski kapacitet i nije doveo u pitanje državnost Crne Gore i pored prišivanja etiketa i korišćenja pogrdnih izraza režimskih medija, ministara, poslanika, tužilaca, sudija i visokih policijskih funkcionera.
Paradoksalno, nade Crne Gore da može da se vrati na evropsku stazu, da se obračuna sa kriminalom, korupcijom i da postane prvi put u svojoj istoriji pravna država, su vezane za biračko telo i deo političkih predstavnika koji su bili za državnu zajednicu sa Srbijom. To je velika tekovina i najveća pobeda onih koji su bili za nezavisnu Crnu Goru, ali ne po meri Đukanovića, Ranka Krivokapića i Brajovića i njima sličnima, već Crnu Goru koja će svim svojim građanima biti majka i nikome maćeha.
Stabilnost, čvrstinu i neupitnost temelja države Crne Gore su svojim činjenjem i stavovima dali upravo oni koji su pre 15 godina preferirali zajednicu sa Srbijom. Čak ni Đukanovićev režim nije uspeo da im omrzne Crnu Goru i danas sve ankete pokazuju da je pitanje samostalnosti Crne Gore rešeno.
Pripadnici bivšeg režima otvoreno pokazuju da njih Crna Gora interesuje samo u meri u kojoj se poklapa sa njihovim ličnim interesima, privilegijama i pozicijama. Svaka druga Crna Gora je za njih neprihvatljiva i spremni su da je destablizuju i gurnu u sukobe da bi zaustavili proces oslobađanja zarobljene države.
Ne treba imati sumnju da Crnu Goru čeka veoma turbolentan period. Kako se afere budu otkrivale, kako Nacionalni savet za borbu protiv korupcije na visokom nivou bude obznanjivao zluoupotrebe položaja i primere korupcije državnih funkcionera, tužilaca i sudija, kako se policija i vojska budu čistili od partijskih kadrova DPS-a, tako će Đukanovićeva hobotnica postajati sve agresivnija, sve uznemirenija i sve opasnija.
Nova vlast prolazi kroz dečije bolesti i pada na provokacije Đukanovićevih pasdarana, možda i više nego što bi trebalo, omogućavajući da se u javnosti nameću identitetska pitanja, da se oživljavaju aveti prošlosti, dalje i bliže. Jasno je da se to radi da bi se skrenula pažnja sa konkretnih dokaza o korumpiranosti i krimogenim strukturama prethodnog režima. Na vladi Zdravka Krivokapića i liderima parlamentarne većine je da izbegavaju zamke koje im sasvim legitimno postavljaju predstavnici opozicije.
U prethodnih godinu dana u Crnoj Gori se rodila nada pošto su sazrele političke snage koje osujećuju podelu po identitetskom šavu. Učvršćivanje Demokrata i URA u biračkom telu je vakcina za šovinizam koji šire DPS-ove pristalice i delovi Demokratskog fronta. Crnogorsko društvo je uspelo, uz dosta muka, da iznedri treću opciju koja nije samo deklarativno evropska kao Đukanovićeva a nije ni samo deklarativno tradicionalna kao Mandićeva. Posle 15 godina nezavisnosti konačno su sazrele političke opcije koje nisu kratkovide u tradicionalnom kontekstu ili zaslepljene u suverenističkom.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare