U jesen 1984. Helmut Kol je otputovao u Kinu zajedno sa nemačkim industrijalcima u pokušaju da postigne dogovor o “vekovnoj modernizaciji”.
Nakon što je prisustvovao polaganju kamena temeljca za prvu Foklsvagenovu fabriku u Kini, Kol se vratio kući i obavetio parliament da su on i kineski lideri postigli dogovor o izgradnji “stabilnog, dugoročnog partnerstva”.
Kolova predviđanja su se pokazala tačnim i ubedila su celu generaciju nemačke političke i poslovne elite da Kina drži ključeve dugoročnog prosperiteta Nemačke, prenosi Politiko.
Ono što su zaboravili da uzmu u obzir je šta da rade ako Peking iskoristi taj ključ da ih zaključa u ekonomsku vezu iz koje ne mogu da pobegnu.
Pročitajte još:
Dok Evropa vaga kako da se postavi prema Kini i njenom sve većem globalnom uticaju, postalo je jasno da ta odluka zavisi od Berlina, najvažnijeg sagovornika Kine u region.
Isto tako je postalo jasno da je ekonomska veza Nemačke i Kine toliko čvrsta i uvezana da nije realno nadati se da će se stvari tako lako rešiti.
Velike nemačke kompanije, uključujući Simens, Foklsvagen i BASF, su među prvim zapadnim kompanijama koje su uložile u Kinu 1980ih i od tada njihovi poslovi tamo cvetaju.
“Skinućemo Kineze sa bicikala”, poručio je šef Foklsvagena Ferdinand Pih prilikom predstavljanja VW Santana modela u Kini početkom 1990ih.
Bio je u pravu, i to o-ho-ho.
Samo prošle godine Nemačka je u Kinu izvezla robu u vrednosti od 100 milijardi dolara, što je više od polovine vrednosti kompletnog izvoza EU u Kinu. Nemačka je uvezla iz Kine mnogo više nego što je izvezla, što je čini najvećim trgovinskim partnerom.
Dok su SAD najveći uvoznik nemačke robe, Kina je ta koja podstiće rast izvoza. Čak i u jeku pandemije, Nemačka je u Kinu izvezla više robe neko pre krize, dok je izvoz u SAD opao.
Uz izvoz, gomila nemačkih kompanija radi u Kin ii ne nameravaju da se povuku odande. BASF je u maju počeo da radi na izgradnji fabrike za proizvodnju haj tek plastike. Projekat vredan 10 milijardi dolara je najveća investicija ove kompanije u njenoj istoriji.
Za BASF, Kina „nije samo najveće tržište već i tržište koje se najbrže razvija“, rekao je izvršni direktor Martin Brudermiler.
Upravo to je razlog zašto nemačka kancelarka Angela Merkel ignoriše pozive na odlučniju akciju protiv Kine zbog Hongkonga i drugih stvari i odlučuje se za taktiku „možda će da prođe“.
Tenzije se nisu smirile. Vašington i dalje pritiska Evropu da izabere stranu u sukobu sa Kinom a taj tinjajući geopolitički sukob kod mnogih izaziva strah da bi mogao da dovede do novog Hladnog rata ili, još gore, otvorenog sukoba.
Iako je Evropa proglasila Kinu „sistemskim rivalom“ prošle godine i usvojila tvrđi stav kada je reč o kineskoj kupovini evropskih firmi, još uvek nije artikulisala strategiju pritupa problemu kao takvom.
U svakom razgovoru sa nemačkim zvaničnicima o Kini, reč „komplikovano“ se ponovi više puta. Nemci svoj odnos sa Kinom opisuju kao „višeslojan“ i „pun nijansi“.
Istina je da njihov odnos ne može da bude direktniji.
Godinama je Berlin imao dvojak pristup Kini. Sa jedne strane je delio packe zbog kršenja ljudskih prava a a druge strane, nemačke kompanije invetirale su milijarde dolara u kinesko tržište.
U retrospektivi, njihov odnos deluje kao komplikovana koreografija koju obe strane primenjuju kako bi jasno odvojili politiku i posao. Dok se Berlin pretvara da je uzneiren zbog kršenja ljudskih prava, Peking fingira da je uvređen zbog mešanja u njihove unutrašnje stvari.
Od dolaska na vlast, Merkelova je više puta posetila Kinu, poslednji put u pratnji ogromne poslovne delegacije. „Rešenja se postižu samo kroz dijalog“, rekla je ona dok je potpisivala 13 poslovnih sporazuma sa Pekingom.
Nemci su dugo smatrali da ih se Kina ne tiče, da je u pitanju daleka zemlja sa drugačijim mentalitetom.
Za razliku od Amerike, kulturne veze Nemačke i Kine su ograničene. Retko ko u Nemačkoj govori kinesti ili je poseto zemlju. Kao i drugi Evropljani, najbliže što su Nemci prišli Kini je kad u kineskom restoranu koriste štapiće za jelo.
Iako Nemci često ponavljaju američku frazu da ekonomska liberalizacija može da pomogne demokratske reforme, nemačka poslovna elita ne veruje u to.
„Ne možemo da sudimo Kinezima koristeći naše vrednosti i ideale“, rekao je milijarder Jurgen Hareus koji decenijama posluje sa Kinezima. „Oni jednostanvo funkcionišu drugačije i imaju drugačiju vezu sa životom i smrću“, dodao je on.
Poslednji događaji su, međutim, počeli da dovode u pitanje fatalistički pristup nemačkih biznismena Kini.
Kombinacija više faktora, od protesta u Hongkongu do zlostavljanja Uigur manjine i njihovog slanja da se „preobrazuju“ do strahova da bi Peking mogao da koristi svoju 5G tehnologiju za špijuniranje doveli su do toga da Nemci počnu da preispituju svoj stav o Kini.
Iako ništa od gorepomenutog nije novo, pandemija korone kristalizovala je neka pitanja u glavama Nemaca.
„Svedoci smo promene nivoa poverenja koje je ranije bilo visoko“, kaže Janka Ortel, direktor azijskog programa pri Evropskom savetu. „Sada je baš nisko“, dodala je ona.
Pročitajte i:
Poverenje nestaje i među biznismenima koji nisu očekivali da će Kina promeniti svoj stav ali su se nadali da će se malo više otvoriti konkurenciji.
Ta nada je umrla 2017. kada je predsednik Si Đinping zacementirao svoj položaj i postavio aparatčike svoje Komunističke partije po gotovo svim većim kompanijama. Sve to je nateralo nemačku industriju da razmotri svoje poslovanje.
Zajednički odgovor EU na tu promenu bio je čvršći stav prema poslovanju sa Kinom. I dok su male nemačke firme pozdravile tu odluku, srednja preduzeća koja čine kičmu ekonomije, strahuju da će u jednom trenutku biti nepotrebne Kini.
Razlog zbog kog nemački izvoz u Kinu cveta je što su nemački inženjeri i dalje superiorniji, naročito oni koji rade na mašinama. Ali Kina ih polako sustiže i pitanje je dana kada će ih prestići.
Iz EU sad stižu pozivi Berlinu da promeni svoj stav prema Pekingu i fokusira se manje na poslovne veze a više na brigu o ljudskim pravima kako bi se Kina “uterala u red”.
Evropa, ipak, nije spremna na direktan sukob sa Kinom kao što je to uradio američki predsednik Donald Tramp sa taksama, jer se takav buldožerski stav pokazao kao kontraproduktivan.
Problem je što se Evropa još bori sa posledicama koronavirusa, smanjenom potražnjom iz SAD i komplikovanim razlazom sa Velikom Britanijom i za Nemačku je saradnja sa Kinom jedna stvar koja sprečava njihovu ekonomiju da se raspadne.
Ista stvar se dogodila i tokom finansijske krize 2008. i 2009. kada su kineske narudžbine pomogle u oporavku nemačke ekonomije.
Stoga, koliko god Nemcima smetale neke stvari vezane za Kinu, nije realistično očekivati da će se odreći ekonomskog prosperiteta u zamenu za unapređenje ljudskih prava u Kini.
Nemački izvoz je mnogo više od dobrog poslovanja, rekao je Kol tokom posete Šangaju 1984. Taj izvoz stvara poslove, podiže BDP i obezbeđuje socijalnu zaštitu mnogim ljudima, pa samim tim utiče in a privatnu sreću i zadovoljstvo, dodao je Kol. Sve to važi i danas.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
