Pre 70 godina francuski ministar spoljnih poslova Robert Šuman pozvao je na stvaranje solidarne Evrope bez granica. Ima li te odvažnosti i danas? Ponašanje u pandemiji budi sumnje u to, piše Bernd Rigert za Dojče vele.

„Mir u svetu se ne može održati bez stvaralačkog napora srazmernog veličini te pretnje.“ Tom rečenicom je francuski ministar spoljnih poslova Robert Šuman pre 70 godina počeo obraćanje koje je postavilo temelj za razvoj današnje Evropske unije. Kao pouku strahota dva svetska rata, Šuman je predočio viziju jedne evropske federacije koja bi se temeljila na solidarnosti i izjednačavanju životnog standarda, piše Dojče vele.

Pre 70 godina je mirni suživot u Zapadnoj Evropi bio izazov koji je tražio ‘stvaralački napor’. Danas je to novi poredak kojeg i Evropa i čitav svet moraju stvoriti nakon iznenadne, možda razarajuće pandemije. Pretnja blagostanju, životu i slobodi je ogromna. Gde su te stvaralačke žene i muškarci dimenzija jednog Roberta Šumana koji bi nas mogli izvesti iz ove krize

Bivši italijanski premijer Paulo Đenitloni koji je sada evropski komesar za privredu upozorava na moguću propast Evrozone, a time i čitave EU zbog krize izazvane virusom korone. Udruživanje ekonomskih snaga kako bi se sve članice Unije izvele iz najteže krize od Drugog svetskog rata, mogao biti preveliki zadatak za EU koja bi je na kraju mogao pocepati.

Ekonomska kriza samo produbljuje postojeće rovove u EU. Bogatije države će se brzo dići na noge, siromašnije će postati još siromašnije.

U pandemiji je prvo svako sebi najbliži. Ono što je Šuman podstakao pre 70 godina i što se pretvorilo u zajedničko tržište, zajedničku valutu i zajedničke vrednosti je 27 nacionalnih vlada, nestalo je za samo nekoliko sedmica. U divljoj panici su se zatvorile granice, prekinuli su se lanci isporuka, ograničila ljudska prava, čitava privreda stavljena u komu. Izlazak iz ovog neizdrživog stanja počinje bez koordinacije. Svaka članica radi šta hoće.

Evropska unija bi sad trebalo da se pobrine za obnovu i što pre prikupi što više novca – koji jedino može dobiti od svojih članica i onda ga drugačije raspodeliti. U toj situaciji neki predsednici država – kao francuski predsednik Makron – zahtevaju veću moć Brisela. Drugi, poput holandskog premijera Marka Rutea, upozoravaju od toga. Nacionalisti i populisti klase mađarskog premijera Orbana traže čak manje Evrope.

Sukob između tih tabora je star skoro kao i Šumanovo obraćanje. Do sada se EU još nekako mogla izvući iz problema kao što su proširenje na istok, odbijanje Ustava, finansijska kriza ili Bregzit. Ali ovaj put je „pretnja“ o kojoj je govorio Šuman – ogromna. Još nema primerenog „stvaralačkog napora“ članica EU.

Kontraproduktivna je i nedavna odluka nemačkog Ustavnog suda kojom su dovedene u pitanje nesporne nadležnosti Evropskog suda i time poljuljan čitav pravni poredak u EU.

Kod predstojećih pregovora za neviđeni fond obnove, novi Maršalov plan i najveći zajednički budžet koji je ikad postojao, članice Unije moraju dokazati, da li su sposobne za „solidarnost na djelu“ kao što je govorio Šuman pre 70 godina.

U međuvremenu su evropske države toliko međusobno povezane da jedino zajednički mogu savladati krizu i održati blagostanje – i na kraju, održati mir. Niti jedna nacionalna država ne može ekonomski ozdraviti s obzirom na globalnost ove katastrofe.

Ovog 9. maja koji je u čast Šumana i njegovog istorijskog plana proglašen Danom Evrope je zapravo je trebalo da počne Konferencija o budućnosti Evrope koja je bila planirana mnogo pre pandemije. Za dosadne konferencije sa zaključcima koji posle samo skupljaju prašinu u poltičkoj arhivi – sada stvarno nije vreme.

Konferencija je odgođena, sada je vreme za „stvaralački napor“ o kojem je govorio Robert Šuman: treba doneti odvažne odluke i punim srcem zajednički delovati. Najvažnije je – baš kao i pre 70 godina – da Francuska i Nemačka čine okosnicu te evropske obnove posle pandemije. Ko hoće da sarađuju, dobro došao. Niko nije prisiljen na to – ni Italija, ni Poljska ili Mađarska.

Evropska unija je pred svojim najvećom izazovom. Da li će i sledeće godine biti Dana Evrope kojeg ćemo moći da slavimo?