0
Kada je pandemija COVID-19 proglašena i u evropskim državama, svaka vlada unutar Evropske unije našla se pod velikim pritiskom. Ogromna odgovornost za javno zdravlje u vreme širenja, do tada nepoznatog virusa, na test je stavila mnoge javne administracije i zdravstvene sisteme. Jedina pozitivna stvar po premijere i predsednike u Evropi, bio je veliki skok poverenja stanovnika u svoje vlade.
Piše: Dimitrije Milić
Mnogi premijeri, koji su u prethodnom periodu doživeli pad rejtinga, povratili su poverenje. Među njima je bila i Angela Merkel i njena Hrišćansko-demokratska unija (CDU), gde su i kancelarka i njena stranka vratili popularnost iz perioda pre migrantske krize. Međutim, ova godina izgleda da u potpunosti briše te dobitke i da će CDU imati teške izbore u septembru.
Pročitajte još:
Nakon gubitaka na regionalnim izborima u Baden Vitenbergu i Rajni-Palatinat i korupcionaških afera, deluje da sve više ljudi može da zamisli i vlast bez demohrišćana. Jedna od alternativnih opcija o kojoj se govori je upravo vladajuća koalicija iz Rajne Palatinat, nazvana „semafor koalicija“, po bojama partija koje
je čine (SPD-crveni, liberali-žuti i Zelena stranka – zeleni). Glavni izazov za demohrišćane na izborima u septembru trenutno deluje da će biti upravo ove
alternativne koalicije partija, koje isključuju njih kao dosadašnjeg stožera.
Vladajuće koalicije u Nemačkoj
Kada se posmatra istorija nemačke politike od 1945., koalicije postoje kao kontinuitet. Najčešće su u pitanju bile koalicije dve od neke od tri najstarije partije: demohrišćana (CDU/CSU), liberala (FDP) i socijaldemokrata (SDP).Kroz istoriju demokratije, države koje su imale koalicije na vlasti pokazale su se kao manje efikasne, ali bolje u nalaženju kompromisa između različitih delova društva. Takve države su manje sklone oštroj društvenoj polarizaciji od država sa samo dve jake stranke koje se takmiče, poput SAD ili UK.
Posleratna Nemačka je upravo simbol stabilnosti i kompromisa. U poslednjih 16 godina su demohrišani, na čelu sa Angelom Merkel, dominirali političkom scenom. Oni su bili stožer koalicije, kojima se pridruživao ili SPD u takozvanoj „velikoj koaliciji“ ili liberali sa kojima su imali više slaganja oko ekonomske politike. Nasleđe ovog perioda je stabilnost i predvidivost, kao i umerenost u spoljnoj politici. Angela Merkel je u svoj program često inkorporirala popularne programske
crte konkurentskih partija, što joj je davalo na popularnosti, ali što je ujedno isključivalo preveliku ideološku polarizaciju između stranaka.
U periodu pre Merkel, od 1998. do 2005, vlast socijademokrate Gerharda Šredera i lidera zelenih Joške Fišera bila je drugačija. Dok se Merkel pokazala kao odlična menadžerka statusa kvo, Šrederove vlade bile su sklonije rizicima. Građanima u našem regionu svakako će u sećanju ostati prvo eksplicitno uključivanje Nemačke u neki ratni sukob tokom NATO intervencije 1999. U tom periodu u pitanju je bilo vrlo kontroverzno pitanje, a još manje očekivano od generalno pacifistički nastrojenih socijaldemokrata i zelenih. Nemačkim građanima će ostati takođe u sećanju velike ekonomske reforme Šrederovih vlada, kao i progresivni
društveni iskoraci u sferi ekologije, imigracije, prava žena i LGBT zajednice. Međutim, izbori u septembru mogu predstavljati nekoliko novina. Jedna od njih može biti upravo vlada koju čine više od dve velike partije i nepredvidivost koju takav koncept nosi. Jedna od opcija koje se javlja je i takozvana „semafor koalicija“.
Da li je moguće da na vlasti bude „semafor koalicija“?
Postoje dva ključna faktora koja daju prostor za ovakav razvoj događaja. Prvi je sve veći broj relevantnih partija u Nemačkoj kroz vreme. Od 1980-ih javili su se zeleni, nakon ujedinjenja i tvrdo leve snage u više formata, a nakon migrantske krize su u parlament ušli i tvdi desničari iz Alternative za Nemačku.
Ovaj skok broja parlamentarnih opcija umanjio je prostor za jednostavne koalicije između samo dve od tri najstarije stranke: CDU/CSU, SPD i FDP. Angela Merkel je kroz pragmatizam i stalno programsko adaptiranje, uspevala da uđe u glasačke baze drugih stranaka i tako održava visoku podršku.
Od zelenih i socijaldemokrata privukla je ljude migrantskog porekla, Turke, žene i najumerenije glasače. Međutim, izvesnije je da naslednik Merkel u partiji to neće tako dobro znati i da će se deo ovih glasača vratiti partijama koje su im vrednosno najprirodnije. Poslednje ankete pokazuju dosta izbalansiraniju
podršku između stranaka, te su šanse da vlast bude tročlana veće. Drugi faktor je niz negativnih događanja po vladajuću partiju, koji joj je spustio rejting. Nakon solidnog poverenja na početku pandemije, loša realizacija vakcinacije i haotično snabdevanje medicinskom opremom, umanjilo je poverenje u CDU. Korupcionaške afere vladajućih poslanika takođe su doprinele tom padu. Afere poput poslova poslanika sa prodajom maski, primanje novca od azerbejdžasnkog režima
ili lobiranje za povezane kompanije, bacile su dodatnu sumnju kod glasača.
Kada vlada ne isporučuje rezultate oko glavnog pandemijskog pitanja, a javlja se i korupcija, birači će biti spremni da više rizikuju. CDU je naročito ranjiv jer neće biti popularne Merkel da taj rezultat izvuče. Blago jačanje zelenih, socijaldemokrata i liberala bilo bi dovoljno da se sastavi vlada bez CDU-a. Sa druge
strane, postoje i evidentna ograničenja za ovaj semafor ishod.
Rizici za veliku promenu
Iako je CDU na regionalnim izborima doživeo pad i ankete nakon njih su ga izmerile i na nacionalnom nivou, demohrišćane ne bi trebalo otpisivati. Ukoliko se smer pandemije promeni ka boljem i krene popuštanje mera, javiće se optimizam i opašće želja birača da rizikuju. Čak i da partija opadne sa rezultatom u odnosu na prošle izbore, to neće biti potpuni fijasko. Stranka nema adekvatnu lidersku zamenu za Merkel, ali u ovom momentu nemaju je ni druge stranke.
Koalicija CDU-zeleni, koja je do sada bila vlast u Baden Vitenbergu, trenutno deluje kao matematički najlakša i na nacionalnom nivou. S obzirom da zeleni imaju najveći koalicioni potencijal, verovatno će na njima biti odluka sa kim će ići u vladu. Ne bi se trebalo iznenaditi ako rukovodstvo ove stranke odluči da
je lakše da im CDU bude jedini partner, nego da ulaze u prevelike eksperimente kroz „semafor koaliciju“.
Dok sa CDU imaju određena neslaganja, kompromis je moguć. Na drugoj strani, socijaldemokrate i liberali imaju vrlo različite interese. Liberali bi se trudili da svaki zeleni program koji bi opteretio privredu razvodne, a dodatne poreze i socijalne programe blokiraju. Iz tog razloga ne čudi skepsa lidera liberala, Kristijana Lindnera, prema ovoj mogućoj opciji. U ovom momentu, pet meseci pred izbore, moguće je dati tek rezervisano predviđanje. Koalicija koja bi
isključivala demohrišćane je danas moguća više nego pre godinu dana ili dve.
Ankete govore da bi matematički bila izvodljiva, ali bi bile moguće i mnoge druge koje uključuju CDU. U narednom periodu je najvažnije pratiti kako će se vladajući demohrišćani snalaziti sa pandemijom. Ako se situacija poboljša i
ako konsoliduju svoje redove, otpisivati demohrišćane bi bilo jednako otpisivanju Bajerna iz Minhena protiv prosečnog tima na domaćem terenu, nakon tek par kikseva.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
