0
"Goodbye", "Au revoir", "Ciao" bili su samo neki od pozdrava nakon što sam 14 dana delio 15 sati dnevno isti kompleks (često i istu prostoriju) sa kolegama iz svih krajeva sveta.
PROČITAJTE JOŠ
Nisam rekao „Sayonara“ jer su poslovično ozbiljni Japanci glavu od kompjutera podizali samo kada bi trebalo da idu da slušaju konferenciju za medije Šinga Kuniede. Pa čak i tada bi neretko gledali to rađe sa kompjutera. Uključivanje u program je donosilo bezbrojno „Hoj, hoj, hoj“ kom smo učitali toliko značenja da više ne znam šta je zapravo.
Na odlasku nam je jedan poznati italijanski novinar ostavio da probao jedno vino koje nije stigao da završi. Trebalo je samo da napravi nekoliko koraka da nam drugi dovikne „Nemojte da pijete to smeće“. I osećaj kada ovako odete sa turnira je stvarno poprilično loš. Ukus je gorak (za vino ne znam, sada pričam samo o tenisu) i da iskoristim sve floskule, prosto ne postoji prava stvar za reći osim da se setim još jednom Orvela.
„Niko i ništa u Parizu i Londonu“ je zaista onako kako se osećamo svi nakon što je naš najveći adut završio takmičenje u četvrtfinalu. Pominjali smo toliko puta od tada Đokovića: „Kako bi bilo dobro da je sada tu“, „Nije trebalo da bude ovako“….
Pominjali smo ga jer smo svi došli sa namerom da na kraju sami hodamo onako gordi i ponosni kako su to radili Španci. Svi smo želeli da i danas imamo posla preko glave i da ostanemo do 21 u onom „brlogu“ ispod „Šatrijea“ dok Novak odgovara na ko zna koliko pitanja.
Ipak, sačekao nas je pravi hladan tuš već u četvrtfinalu, a onda i uvredljive gestikulacije mnogih na tribinama. Dočekalo nas je i to da nam kolega kaže da je u toku meča čuo kako jedan strani kolega govori „Fu**** Đoković“.
Dočekali smo da vidimo 14. titulu Nadala na Rolan Garosu, 22. u karijeri. Da slušamo kako se redom uključuje na verovatno svaki španski radio ili televizijsku emisiju. Dočekali smo i da nas na kraju izbace gotovo naglavačke iz prodavnice jer su zaboga zatvorili sat vremena ranije, iako bi trebalo da rade do 22.00.
Nadalova priča o povredi je sada postala tema svake njegove konferencije za medije, koja mu daje samo dodatni legitimitet u GOAT trci (kao da 92 titule i 22 grend slema nisu dovoljni).
Igrao je pod injekcijama, igrao je pod lekovima, igrao je iako nije bio sto odsto spreman. Sve to jeste činjenica, ali zašto uporno insistirati na tome? Da li ovo znači da upravo gledamo najgoru eru tenisa u istoriji jer grend slem turnire osvaja povređeni igrač koji je dozvolio sebi da izgubi samo dva seta do titule? Šta bi tek bilo da povrede nema?
Mnogo je pitanja otvorilo problematično stopalo Nadala, tačnije ta kost u stopalu koja mu pravi probleme, ali dobićemo uvek isti šturi odgovor. O „teškom procesu“ i „ne znam šta nosi sutra“ već svi znamo sve. Iako, je možda nekorektno prema njemu svakako ostaje pitanje sa kojim se to pragom bola nosi Španac tokom svakog meča (i nakon njega), a da ipak ostaje da igra.
Poštovanje prema onome što Nadal radi uprkos povredi koja je bez ikakve dileme prisutno i jeste izuzetno veliko, ali ostaje pitanje kakav to utisak ostavlja na druge. I na primeru jednog Rolan Garosa nam je Rafa pokazao da ne bira sredstva da dođe do cilja, a kasnije je pričao da se injekcije ne uklapaju u njegovu životnu filozofiju i da je u redu to uraditi samo jednom. Za koliko stvari znate da nije u redu uraditi nijednom ili koliko puta ponovljena jedna reč dobije drugačije značenje.
Ne čudi što je glasnije počelo da se priča o sistematskom dopingu i u Parizu, ali dalje od spekulacija niko nije išao…
Rafa, da nam traješ što duže. Hvala na sjajnim rešenjima za patiku, hvala napretku medicine, hvala što se na Majorci rodio takav šampion. I hvala što jedan momak iz Majorke igra po 59 puta protiv jednog momka iz Beograda. Neka imamo sreću da to gledamo još dugo, dugo.
Hvala i na različitim mišljenjima.
Tenis uvek mora da pobedi.
BONUS VIDEO Barbara Šet o rivalstvu Đokovića i Nadala i značaju da Novak ostane prvi
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
