0
Nekad se u tenisu ne "šibate" samo sa protivnikom, već i sa sobom i sa publikom.
„Ok, mislim da ste videli šta je pokazao Novak i mislim da možda nije u redu to uraditi pred ovoliko ljudi, ali to je ono što ga je dovelo do još jedne pobede. Do poda su, eto…“, bile su reči komentatora posle meča u kom je Novak Đoković pobedio Andreja Rubljova u polufinalu mastersa u Parizu.
PROČITAJTE JOŠ:
Možete da naslutite na šta je Đoković pokazao rukama posle tri sata i tri seta mučenja, uspona, padova, vađenja Rusa iz teških situacija, vađenja Novaka iz još gorih.
Na kraju je Novak, po nekom svom običaju, uspeo da nađe način da se iskobelja iz lavirinta u kom bi većina drugih tenisera bila „rahmetli“ čim vidi onako nabrijanog Rubljova koji malo šta poklanja.
Lepo je priznao Rus pred polufinale da iz dosadašnjih mečeva sa Đokovićem nije naučio ništa, svestan da kad igraš protiv generacijskog talenta, možeš da se nadaš da ćeš imati ekstremno dobar dan i da će on sebe samouništiti.
Đoković je to znao da uradi, ali kao u onim filmovima sa Brusom Vilisom, jednostavno odbija da „umre“ na terenu čak i kada ispušta dušu, a ispušta je zbog stomačnog virusa već nekoliko dana.
Sećam se jednom kad sam bio klinac, imali smo ekipu za neki novogodišnji turnir. Puna hala sportova i sudbina nam nameni za utakmicu dan kad me je visoka temperatura sastavila sa zemljom i eventualno krevetom.
Uz malo ubeđivanja i „ajde, ajde“, došao sam da budem levo smetalo jer sam na terenu video tri lopte i nadao se da ću pogoditi ako ciljam onu u sredini.
Nisam dugo čekao da se vratim na klupu svestan da sam beskoristan. Zato treba biti pošten pa reći da je to razlika između nas običnih ljudi i profesionalnih sportista.
Baš ta mogućnost i rešenost da prevaziđu teskobu i teške momente na terenu i kad deluje nemoguće. Šampioni to rade na jednom višem nivou, a oni najveći u istoriji sporta deluju kao mašine.
Đoković je jedan od tih, ali i njemu povremeno treba „ulje“ koje će mu podmazivati klipove i mehanizam dok gazi ka trofejima. U Parizu mu je to ulje trenutno publika.
Novak je više puta ove nedelje ulazio u sukob sa publikom, zviždali su mu, vikali „bu“ i svaki put na kraju bili razočarani, jer je Đoković bio taj koji je širio ruke, okretao se ka svim stranama tribina i klimao glavom.
Kao da poručuje svima nešto nepristojno što ovde nećemo eksplicitno napisati, ali svi znamo šta je. Posle svakog vrhunskog poena srpski as diže šaku i pokazuje publici da bude bučnija.
Ne zato što očekuje podršku, nego baš suprotno. Kad energiju ne može da nađe u telu rasturenom virusom, a u glavi koncentraciju, pa jedino čega unutra može da se dohvati jeste nervoza, onda mu treba nešto što će ga pokrenuti.
To je onaj momenat koji su u svom zanatu imali i Majkl Džordan i pokojni Kobi Brajant, ono kad stvari pretvaraju u „nešto lično“.
Kad se pređe taj prag, onda najveći šampioni pokazuju razliku između „prosečnih“ u svojim sportovima. Prosečni se nerviraju, ispadaju iz vinkle i provokacije ih prosto izluđuju.
Ove najveće one teraju da se fokusiraju. Publika u Parizu, koja već ima istoriju sa prozivkama i ratom sa Đokovićem nikako da nauči jednostavnu stvar – ako je u kanalu, ne diraj ga!
Samo ćuti, ne provociraj, možda će da se samouništi. Najgore za tenisera je kad ostane sam sa svojim mislima u tišini dok mu ništa ne ide od reketa jer ga ruke i noge ne slušaju.
Talon Grikspor, Holger Rune, Andrej Rubljov, nigde nije išlo kao po loju. I svuda je, manje ili više bilo problema sa publikom. Zviždali su Đokoviću, dekoncentrisali ga pre servisa, što je nervozu i pritisak, uz postojeće probleme dizalo „na 200“.
Razume se da će publika podržavati slabije, u tome i jeste lepota sporta, kad David pobedi Golijata, ali nije baš pametno da ga prvo čačka, pre nego što mu lansira smrtonosni kamen. Publika je bila kao taj štap koji je iščačkao Đokovića u meču sa Griksporom.
Spomenuo je i psa i mater i sve u tom smeru… Epilog je dobro poznat na kraju, 4:6, 7:6, 6:4.
„Navikao sam na takve stvari, ali je to okej. Da budem iskren, u pitanju je prije svega bio izraz nepoštovanja prema obojici igrača, u momentima kada se meč lomio. Međutim, šta je, tu je. Meč je bio uzbudljiv, to je podstaklo ljude, poželjeli su da utiču na njegov tok, ali je ipak tenis prevladao“, rekao je Đoković posle okršaja sa Griksporom.
Nije da on ludi za tim da provocira publiku da bi kod sebe probudio „zver“, ali će uvek oberučke da prihvati tu energiju.
„Dakle, vi smatrate da sam ja provocirao publiku, a ne ona mene? Šta vi mislite, iz vaše stolice na tribinama? Ne bih se uopšte složio sa vama, jer smatram da nisam ama baš ništa uradio da bih provocirao publiku. Ali tako to biva… Pariska publika je ‘veoma specijalna’ i to su dobre reči koje je opisuju, ali to je sve okej“, objasnio je Novak.
Ni meč kasnije protiv Holgera Runea, prošlogodišnjeg šampiona Pariza nije bilo drugačije. Štaviše, tokom borbe je u jednom trenutku poručio: „Hajde sad da vas čujem“.
Ti se spremaš na servis, neko urlikne, ili koristi bliceve, sudija ih opominje – stvarno treba imati čelične živce, pa ne pući i mnogo jače nego Novak. Više se ne suzdržava kao što je radio ranije i sada i sam više trenira živce publici, nego što bira da joj ide uz dlaku.
„Da, ponekad morate da ostanete mirni na ono što treba da se uradi u narednom poenu. To je verovatno najbolja stvar koju možete da uradite, ali ponekad morate da reagujete i hranite se tom energijom“, jasno je poručio Đoković.
I protiv Runea je epilog poznat – 7:5, 6:7, 6:4 i jedno „doviđenja“ Dancu. I onda smo došli do meča protiv Rubljova gde je Đoković u jednom trenutku tražio medicinski tajm-aut zbog leđa i bio izviždan.
Nema problema, samo vi nastavite da zviždite i vređate i protiv Grigora Dimitrova, a Novak neka nastavi da uzima trofeje.
Ove godine u Parizu na Rolan Garosu je takođe znao da opsuje, znao je i prošle godine na mastersu u „gradu svetlosti“ kada su Francuzi bili na strani Stefanosa Cicipasa u polufinalu i kad se više pričalo o tome šta je to u misterioznoj flašici Novaku došlo iz boksa, nego o tome kako je igrao.
Bilo je provokacija kad se ide i dalje u prošlost, a pamti se 2016. godina kada je Novak igrao polufinale RG protiv Dominika Tima, pa ni tada nije naišao na simpatije.
Parižani se jednostavno zabavljaju da provociraju, a to što njihove provokacije nekom poput Borisa Bekera liče na zoološki vrt, to je nešto sasvim drugo. U njihovim očima, platili su kartu i veruju da je to njihovo pravo.
Tako je i Novakovo pravo onda da im odgovori svaki put i da pokazuje ko je gazda dole na terenu, a to je jedino što se piše u istorijskim knjigama. Pa nek se i u nedelju onda piše jedan jubilarni 40 masters turnir i rekordni sedmi u glavnom gradu Francuske.
BONUS VIDEO: Novak Đoković – najbolji potezi u polufinalu Pariza protiv Andreja Rubljova
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
