0
Rafael Nadal je bez ikakve dileme jedan od najvećih sportista svih vremena, pomerio je granice mogućeg i bio simbol čoveka koji je uvek uspevao da nadvlada brojne, pre svega, teniske limite. Ipak, nedostatak dovoljnog znanja engleskog je uvek učinio da ne znamo kakav je, zapravo, van terena.
U govorima na engleskom je enormno napredovao od početka karijere, ali su mu dve uzrečice zauvek ostale. Neretko je govorio „You know“ i „No“, kada god bi zastajkivao u govoru tu bi pronalazio sigurnu luku da završi misao. Mnogi zato i smatraju da nikada do kraja nismo upoznali Španca jer retko ko govori tečno španski da može da sa sluša na maternjem jeziku.
PROČITAJTE JOŠ
Smrtno ozbiljan i determinisan kada je na terenu, ali često nasmejan kada se nalazi van njega. Kada ga nešto začudi zna da podigne obrvu visoko, kada ga nešto naljuti zna da reaguje i očita lekciju, ali nikada, baš nikada nije razbio reket na terenu. Iako se možda preteruje sa tim poređenjima, ipak je impresivno da nikada nije razbio reket jer ga je od malih nogu Toni Nadal učio da to nije način da izbacuje negativnu energiju.
Ono što je Gari Lineker u fudbalu, to je Nadal u tenisu. Lineker je možda i jedini fudbaler na vrhunskom nivou koji nikada nije dobio ni žuti karton. Za čitavu karijeru!
Ipak, mnogi se pitaju kakav je Nadal bio van terena, pa sam odlučio da podelim jednu ličnu priču. U tom trenutku niko nije mogao da zna da će to biti poslednja grend slem titula Nadala. Niko nije mogao da nasluti da mu je i to poslednje veliko finale koje je odigrao u karijeri, usledile su dve godine mučenja. U impresivnom rezimeu sa 14 Rolan Garos titula to je bio samo još jedan dokaz njegove veličine. Pre „Velike trojke“ je ukupnih 14 grend slem titula Pita Samprasa bio apsolutni teniski rekord. Toliko su granice pomerene.
Nadal je 2005. godine prvi put zakoračio na šljaku Rolan Garosa i osvojio je turnir. Vladao je do 2009. godine kada ga je šokirao Robin Soderling, a onda je osvojio još pet zaredom… Da na nabrajamo redom, ali četiri poraza u čitavoj karijeri na pariskoj šljaci (dva od Novaka Đokovića i poslednji od Aleksandera Zvereva) su impresivan rezultat.
Poslednju titulu grend slem titulu sam imao priliku da gledam uživo (baš kao i onu pretposlednju u „zaključanoj“ Australiji), a još impresivnije od samog finala bilo mi je ono što se desilo nakon toga.
Obično igrači imaju neobično mnogo medijskih obaveza posle finala i često im to oduzme dva ili tri sata. Nadalu je to oduzelo čitav dan. I ne preterujem. Završilo se finale protiv Kaspera Ruda, obavio je obavezno fotografisanje, kratko proslavio sa timom i pojavio se na konferenciji za medije. Pričao je najpre na engleskom, a onda i na španskom. I mislio sam da je to to jer je već dao sijaset TV intervjua kao što je to običaj.
Onda je usledilo nešto nezapamćeno. U medija centru u podrumu „Filip Šatrije“ napravio se ogroman red španskih novinara. Nije više bilo besplatnog vina, šta to čekaju? Morao sam da odem i da vidim.
U prostoru gde se obično rade intervjui sa slabije rangiranim igračima Nadal je sedeo sa flašicom i strpljivo svakom novinaru odgovarao na pitanja. Jedan po jedan su se smenjivali na stolici preko puta Nadala koji je u tom trenutku delovao kao Ivan Zeljković u kvizu „Želite li da postanete milioner“. Nadal je istovremeno bio takmičar (odgovarao na pitanja), ali i domaćin jer je svakog dočekao osmehom.
Uglavnom bi i pružio ruke, a novinari su dobijali svojih pet minuta sa šampionom. Možda i najvećim šampionom u istoriji Španije. Postavljali su dva pitanja i to čuvali kao ekskluzivu za sutrašnje izdanje novina, radili uključenja za TV ili za radio sa ogromnim kutijama koje su nosili da bi se istovremeno prenosilo na frekvenciji u Španiji.
Da se razumemo ovo je krajnje neuobičajeno. Čak i najveći šampioni su retko kada odlučivali da ovoliko vremena posvete novinarima, ali je i to pokazalo zbog čega Nadal ima jedan božanski status u Španiji.
Većinu novinara je znao po imenu. Izgledao je kao čovek koji je više osetio olakšanje nego sreću, ali i čovek koji je neobično svestan da je ovo možda poslednji veliki uspeh. Bio je to poslednji put da smo Nadala videli u punoj snazi jer ga je povreda na Vimbldonu kasnije kada nije mogao ni da servira potpuno razorila uz onu koju će doživeti početkom 2023. godine na Australijan openu.
I nije to jedini primer. Znam najmanje tri situacije u kojima su se ljudi koji to ne bi smeli fotografisali sa Nadalom. Obično je znao da projuri sa obezbeđenjem kroz medija centar, a jednom prilikom je tako naleteo i na jednog kolegu koji ga je upitao za selfi. To se desilo na vratima pre nego što je video sijaset članova obezbeđenja iza njega. Nadal ga nije odbio.
Baš kao što nije odbio ni stotine drugih tokom godina. Verovatno ste primetili da su se svi u oproštaju od njega pohvalili nekim nikada objavljenim fotografijama. Nadal je uvek bio jedna od najvećih ličnosti ATP tura (ili Olimpijskih igara), ali nikada nije zaboravljao da se posveti i „običnim ljudima“.
Zauvek je ostao veran prijateljima iz detinjstva, imao je isto društvo tokom svih godina karijere. Istina je i da je pomagao mladim španskim igračima i bio neka vrsta vodiča kako bi se trebalo ponašati na najvišem nivou.
O Nadalovim uspesima će se tek pisati knjige. Pisaće se tomovi štaviše. Ali, retko ko će doneti kakav je bio van terena.
BONUS VIDEO Nadal pomešao strane
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
