0
"Pustio sam jednu suzu, mušku, najtežu", pevao je Željko Bebek, ali je Rafael Nadal na mestu koje ga je vinulo u visine koje nije mogao ni da sanja plakao kao kiša. Viđao sam već emotivne oproštaje od legendi, ali je ovo bilo nešto posebno.
Imao sam retku privilegiju da vidim trenutak kada je Rodžer Federer odlučio da se penzioniše, ali je ovo bilo potpuno drugačije na jednom drugom nivou. Za razliku od Federera ovo se čekalo mesecima, a Rolan Garos je odlučio da bukvalno sve bude pod velom tajni.
PROČITAJTE JOŠ
Ništa nije procurelo do poslednjeg trenutka, a čak nisu ni svi novinari dobili priliku da to vide uživo. Ipak, moja upornost je još jednom uspela da mi obezbedi da ovaj trenutak, ipak, ne posmatraj preko malenog tableta iz medija centra, već da vidim to uživo. Da se sprema nešto zaista specijalno znali smo od samog starta kada su odlučili da sve, ali bukvalno sve sakriju od javnosti.
Videli smo promotivni video, ali ništa više od toga. Dobio sam narukvicu koja mi je omogućila da gledam poslednje obraćanje Nadala na mestu na kom je postao strah i trepet.
Postavio je možda i najteži rekord u istoriji bilo kog sporta. Učestvovao je 18 puta na ovom turniru i 14 puta je podigao Kup musketara…
Dakle, posle narukvice sam se popeo na treći sprat stadiona „Filip Šatrije“, tu se nalaze medijska mesta, a onda me je tu sačekalo novo iznenađenje. Podelili su majice čak i novinarima, želeli su da svi nose tu boju šljake na sebi. Zapravo, gotovo svi.
Oni izabrani su nosili bele majice na kojima je takođe pisalo „25. 5. 2025“ i njihovim majicama na levoj i desnoj tribini su bile ispisane dve stvari. Na jednoj „14 RG“, a na drugoj „Rafa“ uz dva srca. Za ovaj spektakl su se zasebno prodavale karte, a najeftinije su bile 80 evra.
Dakle, čitava scenografija je postavljena, a navijači se zabavljaju skandiranjem „Rafaaa, Rafaaaa“ uz meksičke talase dok se Nadal još jednom nalazi u čuvenom tunelu Rolan Garosa. Upravo na onom mestu gde je znao da sprinta, da skače visoko u vazduh i da doslovno plaši svoje rivale. Upravo, na onom mestu zbog kog je godinama strepeo i Đoković (verovali ili ne čak polovinu poraza na Rolan Garosa mu je naneo direktno Rafael Nadal osam od 16).
I onda je izašao, potpuno u crnom, ne pamtim da sam ga video u tako svečanom izdanju. Bilo je čudno videti ga da u dugim rukavima, bez bandane i u cipelama izađe na parisku šljaku. Šljaku koju je disao, jeo, šljaku koju je koristio kao Sendmen da uđe u glavu i snove svojih rivala i da ih razori na komade.
2005, 2006, 2007, 2008, 2010, 2011, 2012, 2013, 2014, 2017, 2018, 2019, 2020. i 2022.
Koliko izgleda neverovatno kada se samo pobroje sve godine kada je osvajao titule. Izašao je i sve vreme pokušavao da zadrži suze. Održao je najpre kratak govor na francuskom, onda na engleskom i na kraju na španskom. Sve to ste već mogli da pročitate.
Ali uprkos svemu je uspeo da zaboravi nekoliko A4 papira govora! Da, još jednom se pokazalo koliko je Ćiska njegov oslonac jer je te papire pružila skupljačici loptica koja mu ih je donela.
Glas mu je drhtao, pucao, pokušavao je da zadrži suze i da pročita do kraja. Hteo je da se zahvali svima, ali je imao ozbiljne probleme da savlada emocije.
Čak tri posebna video zapisa je Rolan Garos pripremio za svog najvećeg šampiona (prosto čovek mora da se zapita šta će uraditi Australijan open kada jednom Novak Đoković odluči da mu je dosta tenisa), a Nadal je pokušavao gotovo očajnički da se suzdrži da ne plače.
Imao je i posebnu koreografiju Rolan Garos, čitavu tačku koja je bila posvećena Nadalu.
I onda na samom kraju, kao šlag na tortu dolaze tri najveća rivala da pozdrave Španca. Rodžer Federer je naslonjen na zid, Đoković drži ruke u džepovima, a Endi Mari kao da pokušava da se drži po strani. Kao da i on misli da je isto ovo moglo da prođe bez njega.
Izlaze na teren i odlučuju da sami ne govore, sve su prepustili Nadalu koji je i te kako imao šta da im kaže. Sada je mogao da ih gleda više kao prijatelje, a ne rivale.
Pre toga ih je srdačno zagrlio. Čitav svet je gledao kako ljuti rivali postaju ponovo više od poznanika. Emotivno je bilo na tribinama, koliko sam samo ljudi video da plaču dok brišu naočare o majicu na kojoj piše „Merci Rafa“. Mnogi su došli iz dalekih krajeva da bi bili ovde.
Nadal je otišao u penziju i dobio je oproštaj kakav zaslužuje. Oproštaj kakav nikada nisam video u istoriji sporta. Kada se Žo Vilfred Conga penzionisao bilo je emotivno, ali ni približno kao sada. I tada su mnogi bili na ivici suza.
Ovog puta je otisak Nadala sačuvan za večnost. To je bilo neočekivano iznenađenje, ali i te kako na mestu.
Ovo će zauvek biti kuća Rafaela Nadala.
BONUS VIDEO Đorđe Đoković za Nova.rs o turniru u Beogradu, projektu Dubai i potpunoj životnoj promeni
