0
Fondacija "Novak Đoković" organizuje panel program "Putem šampiona" i bavi se talentom u sportu.
Organizacija najboljeg srpskog tenisera ugostila je Marina Sedlačeka, Viktora Troickog i profesora doktora Ranka Rajovića.
PROČITAJTE JOŠ:
Rajović je specijalista interne medicine, magistar neurofizike i doktor sportskih nauka, kao i saradnik UNICEF-a za ranu edukaciju.
Sedlaček je proslavljeni košarkaški trener, analitičar i NBA skaut, dok je Troicki aktuelni selektor Dejvis kup tima Srbije. Na pitanje šta je talenat, Sedlaček kaže da je to veoma kompleksno.
„Teško pitanje kako definisati talenat. Otišao sam malo unazad, interesovalo me odakle potiče reč talenat jer ga ima u mnogo jezika. U originalu je zvučalo talentado i predstavljala je veliku vrednost u to vreme 55 funti ili 35 kilograma srebra. Da bi predstavili tu vrednost da jedan dan su dobijali dinarijuse, a talenat je vredeo 6.000 dinarijusa. To znaci da bi se zaradio za 20 godina. To znači da je talenat neko 20 puta volji od proseka, dosta zloupotrebljavamo reč talenat. Kada nekog proglasimo za talenta opteretimo, ako ne postane nešto, mi se povučemo, a on propadne. Talenat je skup vrednosti, ljudskih, fizičkih kvaliteta uz parametre koji pokazuju da u perspektivi neko može da bude nešto. Samo 10 nosi genetski, a 90 zavisi od sredine, kakve kvalitete ima od toga zavisi da li se talenti razvijaju ili ne. Manjkavost neotrkivanja pravog smisla osobe. Ranije su ljude slali na košarku kada mnogo porastu za fudbal. Parametri se menjaju i teško ih je odrediti u zatvorenom obliku. Nisam pristalica definicije i to je za mene škakljivo pitanje“, rekao je Sedlaček.
Rajović je naveo da mnogo dece u Srbiji ima problema sa razvijanjem rane motorike.
„Imate talentovano dete, sećam se reprezentacije Mađarske u streličasrtvu. Rekli su da im nešto zapne kada odapinju strelu. Čak 50 odsto dece u Srbiji ima problem u razvoju fine motorike, želim to da pokažem svima. Naša deca od pet godina kada stavi levu šaku na svesku ne mogu da podigne domali prst. Već 70 odsto ne mogu da podignu drugi i četvrti, a treći test je da stavite šaku na koleno i podignite u istom momentu treći, četvrti i pet prst u isto vreme. Naša deca to ne mogu, prsti su skoro 10 odsto mozga. Kada pokušate ne ide, pa za 10 sekundi ide. Mi te sinapse imamo, šta je problem kod dece. Primetila sam to, ali nisam shvatila o čemu se radi. Tetiva za luk se zateže sa četiri prsta, ali oni kad otvaraju prste četvrti malo zakasne i jedan milimetar postane nekoliko centimetara. Marta Bon je selektor Slovenije 20 godina, sve više povreda prednjih uvrštenih ligamenata. Deca imaju slabije razvijenu zube donje vilice, mekana hrana ne može da raširi vilicu, a onda mora da se vadi zub. Meka hrana pravi karijes, remeti se simetrija lica, vratini mišići se pomeraju, a najopterećeniji zglob je koleno. Da vas pitam sve: Koliko gradsko dece pređe kilometara? Merili smo oni bez forsiranja prođu 20 do 25 kilometara, mozak se razvija pomeranjem, ako nema kretanje mišići su slabiji. Ranije je bila jedna ili dve sa povredama prednjih ukrštenih, a danas svaka druga. Čak i vrhunski talenat može da bude komprimitovan sredinom“, rekao je profesor.
„Talenat u sportu, lepo je čuti tu reč. U mom sportu, u mojoj karijeri, to nije bio presudan. Ne verujem u talenat, više verujem u rad i diaciplinu. Nakon profesionalne karijere mogu da zaključim da talenat nije presudio, stručnjaci koji su određivali talenat su me proglasili za netalentovanog. Odbili su me za razne stipendije, od Saveza, od Zvezde, bilo je igrača koji su dobijali besplatne tribine, morao dam da treniram u lošijim uslovima kada se ne greje balon kada je vila privilegija baviti se tenisom. Prošao sam teži put, pored svih koji su mi se govorili da neću uspeti budili su mi inat, nisam to hteo da prihvatim, radio sam više nego drugi da bih uspeo. Kao mlađi smo imali predispozicije, igrao sam sa društvom i ostale sportove, niko nije morao da me natera. Roditelji su mi pomagali, davali mi neverovatno uslove, davali mi gotovo sve što su imali da bih ispunio decaxki san, fascinantno je kako se sve odigralo. Treba verovati treneru, roditelji treba da budu podrška, od kada sam ja postao trener roditelji su dosta uključeni i treba da budu, ali do neke granice. Treba verovati treneru, ne bi trebalo preforsirati dete. Kroz šta je sve Srđan Đoković prošao da bi dobio potvrdu da je Novak talentovan, najmanje je tu talenat koliko je bio disciplinovan. Otac mu je omogućio da ide kod najboljih trenera“, rekao je potpuno iskreno Troicki.
Sagovornici su se prebacili potom na pitanje uspeha i dotakli su se Nikole Jokića, za koga Sedlaček kaže da je enormnu količinu rada uložio da bi uspeo. Ali, imao je i malo sreće.
„Nisam ga otkrio, otkrili su ga tata i mama, svi mi ostalo smo samo pomogli da se on usmeri, neko više, neko manje. Hoću samo da kažem, moje iskustvo sa Nikolom je bilo da, kada sam ga pozvao u selekciju ‘Sveta’ i kad se on pojavio tamo onako apav-trapav kakav je bio pre sedam, osam godina, izazvao je podsmeh u zemlji košarke. I onda je bilo ono kao: ‘On je kao visok, ‘ajde zna’. Upornost, velika količina rada je donela taj kvalitet, sticaj okolnosti da ga izabere ekipa koja ga želi to je napravilo srećnu okolnost da to uspe. To sam hiljadu puta i pričao, da je Jokić te 2014. otišao u Lejkerse on ne bi bio Nikola Jokić kakvog svi znamo“, rekao je Sedlaček.
„Sećam se još na fakultetu jer mi je profesor bio Aleksandar Nikolić. Radili smo procenu igrača jedna od jedinica u košarci je visina i raspon ruku. Rekao sam da jedan vrhunski igrač ima kratak raspon ruku. Nikolić je pojasnio: zanima nas koliko su mu brze ruke i na kojoj visini igra. Nije samo antropometrija, vraćam se u NBA, tada su se tražili visoki. Deset godina kasnije su se tražile atlete, sada se traži samo veština. Dotakli smo plafon selekcije vrednosti, tenis i košarka su sportovi u kojima morate imati osećaj, impuls se prenosi. Ako to imate sve može da se nadogradi. Uvek je bolje nekog i ostaviti ako niste sigurni, dajte mu priliku, probudite nešto u njemu, ako odatle izvučete pozitivan efekat niko neće biti srećniji od vas“, objasnio je Sedlaček.
Troicki se nadovezao rekavši da je sport surov, te da rezultat jeste merilo, ali da deca rano upadaju u zamku sopstvenog talenta, samo ako dobiju taj epitet.
„Sport je surov, posle individualni. Na kraju dana rezultat jeste merilo, rang liste, osvajanje turnire. Na osnovu toga se određuje ko je talentovan, onda dete umisli da poseduje nešto više od drugih. Tada se ulenji, ne daje maksimum i to je generalno problem, napredne, talentovane dece koje su mlade. Znam vise dece koje su bile ispred mene koja nisu uspele. Mnogo malo znam primera da se deci predviđala neviđena karijera, a onda dođe do zasićenja, nedovoljnog razvijanja. Viđam raznu decu, kroz moje iskustvo pokušavam da prenesem kako sam se ja osećao i kako je bilo u tim trenucima, šta sam ja pokušavao da uradim. Kažem im da je to trenutno merilo i da mogu to da nadoknade, talenat je mikrodelić u razvoju sportiste. To pokušavam da prenesem mlađima, lepo je videti da je neko brz ili da ima lepu tehniku. Nemam definiciju talenta, ali znam da nije presudan. Želim sa ispolje svoje najbolje, da imaju svoju disciplinu u sportu. Svi volimo sport i igru“, opisao je Troicki.
Profesor Rajović smatra da talenat jeste predispozicija, ali da je rad preduslov.
„Ako je talenat tu, to ne znači ništa bez teškog rada, bez mnogo faktora. Ekipa Holandije bili su hit SP, to je bio totalni šok. Ajaks je poznat što ima najbolju školu fudbala, najbolja deca, treneri, selekcija kako se šutira, imali su kampove. Došlo je na kamp dete od 12 godina i bolje igra od sve dece akademije Ajaksa. Pitali ga gde igra i on kaže iza zgrade i igrao je iza zgrade sa starijom decom. Tada su videli da detetu mora da se da trenira kroz igru. Kolumbijski biciklista je kao dete išao 12 kilometara do škole i nazad. Probudio se jedno jutro na 12. rođendan jer ga je sačekao bicikl. Kreće uzbrdo, silazi sa bicikla, kada je prvi put došao sa biciklom dobio je sat da sam sebi meri vreme. Naučio je da rasporedi snagu, bude jednom u 10 ili 20 dana i kada ga obori, to je endorfin. On se takmičio sam sa sobom, to je najjača unutrašnja motivacija. Kada to izgubi vrhunski sportista onda se gubi. Talenat je samo početak, bez drugih faktora ne bi trebalo forsirati decu da ih ne upropaste“, objasnio je Rajović.
Govoreći o fokusu, Sedlaček ističe da je ovo posebno osetljivo pitanje kod mlađih generacija koje su usmerene na telefone i nove tehnologije.
„Fokus igrača je 12 do 15 minuta, na US Today je pre 10 godina izašao članak alarmantno da mogu sa izdrže samo 27 minuta fokusa na času. Naša deca su uglavnom u toku dana fokusirana na dijagonalu od sedam centimetara, na telefon. Odjednom morate da se nađete na terenu i da očekujete rezultat, niko od njih ne gleda gore. Nivo adaptacije traži pomoćna sredstva da bi se fokus povećavao, to se često povećava nerealnim ciljevima. Ranije je u tenisu bio zid, treba početi od jednostavnih ciljeva, pa to nadograditi. Tenis i košarka imaju iste dimenzije pokrete… Malim kratkim ciljevima kroz neke vežbe dolazimo do zadovoljstva, a onda želja da se bude bolji i to postaje automatizam. Dejan Savić je napravio prognozu da sledeće generacije gledati video snimke, nego slike. Samo vrtite, na portalu je vreme čitanja dva sata. Koje je vreme čitanja za ‘Rat i mir’, želimo u ubrzanom trenutku, gde sve mora da bude ubrzano, fokus je prilagođen uslovima u kojima žive. Mi moramo da ih usmeravamo „, pojašnjava Sedlaček.
Troicki u prvi plan stavlja činjenicu da deca više ne rade neke osnovne motoričke stvari koje su se radile iz zabave.
„Odrastao sam na terenima, kako je zid bio nepobedivi protivnik, ti zamišljas da igraš protiv Agasija. Ne viđam decu da lupaju o zid, da rade vežbe koje sam radio iz dosade. To sam voleo, podsvesno sam i vežbao fokus jer sam zamišljao fokus i što na kraju nisam pogodio taj zid nikada“, rekao je Troicki.
Sagovornici su se saglasili da treba pustiti dete da uživa u detinjstvu, ali i da se u sportu postavljaju određena pravila i granice.
„Za mlađe uzraste je mnogo bitnije da bude dobar pedagog i animator da ga deca zavole. Kada bude takmičarski nivo treba da bude neko ko je prošao taj put, koji je smiren. Nekad kažem za sebe da nemam smirenost za decu sa 10 ili 12 godina, tu treba imati strpljenja. Neko to mora da prepozna i da nastavi dalje, imao sam sreću da je Nenad Trifunović završio DIF i gurao me da napredujem kroz igru i posle me motivisao i vodio u pravom smeru. Posle dolazi neko sa većim iskustvom, sve ima svoj tok, biti stručnjak u današnje vreme pitanje je ko je i kako je postao. Stručnjak nije neko ko je samo bio vrhunski igrač, u mlađim kategorijama neko ko ima osnovnu kulturu sporta, neko ko je dobar pedagog i animator. Mnoga deca posle par godina ostave sport jer nisu zadovoljna napretkom ili trenerima, to je najbitnije u mlađim godinama“, izneo je Troicki.
Prepričao je potom i deo svoje trenerske filozofije, mada se šali da je i dalje svež u tom delu posla. Otkrio je i kako je dobio neobičan nadimak.
„Što se tiče trenera direktno, trener treba da bude autoritet, čvrst. Ponekad da bude i rigorozan. Podržavam svoje kolege u centru da se ponekad postave čvršće do određene granice. Sve više primera vidim gde treneri gube autoritet. Pogotovo u tom profesionalnom nivou, žele da sačuvaju posao, zaposleni su od tog igrača i ne žele da se zamere tom igraču. To je potpuno pogrešno. Po mom mišljenju treneri treba da budu autoriteti, da budu određenog stava i čvrsti. I da podviknu ako treba. Ja sam prvi za to, zato me i zovu ‘kasapin’. Ali, do određene granice. To su me igrači me prozvali, da sam kasapin. Do određene granice, ali tako smo mi navikli i tako funkcioniše sport. Treba da se zna ko je autoritet na terenu i koga slušamo“, završio je Troicki.
Fondacija je do sada organizovala tri događaja čiji su učesnici bili Novak Đoković, Dejan Savić, Željko Obradović, Sonja Vasić, Prof. dr Ljubica Bačanac i Prof. dr Miljan Grbović.
BONUS VIDEO: Trenutak kada Medvedev predaje i Novakov šok na licu