0
Ako nam je turnir u Torinu nešto pokazao, to je da je Novak Đoković i dalje tata tenisa i da ono što bi u svojoj muzici legendarni Gru nazvao "stara škola" i dalje ima prevagu nad novom.
Jer, ako je nova škola ono „besno“ spuštanje slušalice Bena Šeltona i ona reč k, kao hvalisanje bez mnogo razloga, onda je stara škola definitivno bolja.
PROČITAJTE JOŠ:
Godinama smo, prateći Novakove mečeve na turnirima, bili u nedoumici da li u završnici da izbegava Rafaela Nadala i Rodžera Federera, ili da ide baš na njih.
Evo i zašto – nemoguće da niste primetili da je taj čovek, kad izađe na teren protiv Nadala, potpuno drugačiji teniser od onog koji izađe da igra protiv Tomaša Berdiha na primer.
Što je negde i logično, jer nije isto kad prvi put dobijete peticu iz nekog predmeta u školi i kad je stalno dobijate. Nije isto kad vam roditelji donesu sladoled jednom u tri meseca kad dođu kući s posla i kad to rade svakog trećeg dana.
Znate i sami da kad odete u školu i dobijete prvu peticu to bude „vau“, kad se na njih naviknete i ako vam nisu izazov, nema tu ni satisfakcije. Sreća ponekad stvarno može da bude lepa samo dok se čeka i kad samo od sebe nagoveštaj da, što bi rekla naša Desanka Maksimović.
Pa kako onda Đoković i dalje gura, i dalje nervira ove klince koji još malo pa mogu i sinovi da mu budu po godinama? Ima 98 titula, hoće još i ne namerava da stane dok ga telo potpuno ne izda.
Šta je gušt da se uzme sedmi trofej mastersa gde ih je već bilo šest, da se prebaci 400 nedelja na prvom mestu na svetu (Rodžer ima 310, Rafa 209), da se prebaci, doskora magična brojka od 22 grend slema i dosegne se Kobijeva dvadeset četvorka i da se najveći rivali ostave iza sebe po broju pobeda (protiv Rafe 30:29, protiv Federera 27:23).
Ne treba zaboraviti ni broj masters titula gde Novak ima 40, Nadal 36, a Federer 28. Kad se stavi na papir, stvarno je teško naći ono što u svom sportu Novak nije uspeo da uradi. Jedino još da uzme zlato sa Olimpijskih igara i da eventualno osvoji sva četiri grend slema iste godine i to je to.
Uradio bi nešto što je Lionel Mesi uradio u svetu fudbala pre godinu dana kada je došao do trofeja za kojim je najviše čeznuo. Postao je svetski prvak sa reprezentacijom.
I sam Novak je priznao da u grupi Završnog mastersa u Torinu nije imao istu motivaciju da igra, pa je epilog poznat – dve pobede, jedan poraz i taj jedan izgubljen meč mogao je da ga košta ispadanja pre polufinala.
Janik Siner je pokazao nerv šampiona, nije hteo da kalkuliše protiv Holgera Runea (a i što bi, već je pre toga pobedio Novaka, zar ne?), i odigrao je „muški“, do kraja.
Pobedio je i to mu se – osvetilo, jer, nije isto kad igrate protiv smušenog i nabrijanog Novaka. Mi smo navikli da gledamo uglavnom ovog drugog, ali je s godinama postalo jasno da na teren izlazi potpuno drugi igrač kad u glavi misli da ima šta da dokaže.
A mislio je tako svaki put kad je igrao protiv Nadala i Federera. Nekad je imao više uspeha, nekad manje protiv njih dvojice, ali kad se svedu računi, sa obojicom ima pozitivan skor.
Štaviše, obesmislio je skoro sve rekorde „velike trojke“ kako su stručnjaci rano počeli da nazivaju njih trojicu. Jedno vreme je u tu priču uguravan i Endi Mari, ali je njegova kometa kratko trajala na vrhuncu, iza nje je brzo ostao samo rep.
Jeste Mari uzeo tri grend slema usred najveće dominacije „trojke“, ali više je agenda bila to da se svrstava kao njena produžena ruka i da sa Novakom, Federerom i Nadalom on pravi „veliku četvorku“.
Tri grend slema ima i Sten Vavrinka, pa zašto onda on nikad nije stavljan u isti koš? Dakle, „velika trojka“ i to je to.
A ako već volimo taj broj, onda je pošteno reći da se posle jedne generacije igrača rođenih osamdesetih godina i posle, pa može se reći sušnih devedesetih, javljaju ovi talentovani momci stasavali od početka dvehiljaditih.
Danil Medvedev, Aleksandar Zverev, Dominik Tim, Andrej Rubljov i drugi, sve su to odlični teniseri, primera ima još, ali čini se da ne dosežu talentom ovu trojicu koji prete da formiraju novu „veliku trojku“.
Janik Siner, Karlos Alkaraz i Holger Rune ozbiljno se nameću i kad ih vidite na terenu, znaju da budu kao pitbulovi. Svi mladi, puni snage, pogled vuka i svi znaju znanje.
Nema tolikog respekta prema tome šta je Đoković sve uradio u karijeri. Rizikuju, ulaze u udarce, nerviraju se, smiruju se i uspevaju da pobede.
Srećom po Novaka kao „vođu čopora“, to još uvek rade samo sporadično, ali koliko su opasni svedoči i to što je Siner došao do finala bez poraza pre 23. rođendana, što nije uspelo baš ni Novaku.
Uspelo je Rodžeru Federeru pre 20 godina. Rune je još lani uzeo Đokoviću titulu u Parizu iz ruku, pobedom u finalu, o Alkarazu ne treba trošiti reči. Već je bio broj 1, već ima dve grend slem titule.
U momentima gde bi se 99 posto drugih igrača slomilo, on se izvukao i pobedio Novaka u pet setova finala Vimbldona. Pa to nije uspeo ni Federer! A više puta je imao meč lopte protiv Srbina.
Ako se vratimo sedam, osam godina unazad, generacija igrača rođena početkom devedesetih, od 1990. do 1995. kuburila je s vrhunskim rezultatima, nije mogla da prekine hegemoniju „trojke“.
I kao da je nekako kasno ili sporije rasla. Ili jednostavno nije bilo tog mentaliteta i kvaliteta da se oponašaju najveći šampioni.
Zato su do perioda kad su Đoković, Federer i Nadal već bili na pragu 30. rođendana ili su taj prag prešli (Federer), teniseri rođeni u prvoj polovini devedesetih imali ravno nula grend slem titula.
I tako je ostalo čak do 2020. kad je Novak već imao 33, Nadal 34, a Federer 39 godina! Naravno, tada je Dominik Tim trijumfovao na US openu i pitanje je da li bi i tada uspeo da Novak nije bio diskvalifikovan jer je lopticom pogodio linijsku sudiju u meču sa Pablom Karenjo Bustom.
Tek s pojavom ovih momaka rođenih u drugoj polovini devedesetih stvari su se malo promenile, pa je Medvedev uzeo US open, Cicipas je igrao finale Rolan Garosa i Australije, Rud je igrao tri grend slem finala i finale Završnog mastersa…
Nije loše. A onda su se pojavili ovi klinci rođeni dvehiljaditih. Siner ima 22 godine, Alkaraz 20, Rune 20. Negde u slično vreme su i Federer, Nadal i Đoković već počinjali svoje meteorske uspone.
I svi već imaju u glavi da mogu da pobede svakog naspram sebe. Samo moraju da smire ruku i reket u nekim trenucima i da ne padnu u vatru kad je gusto.
Siner je to uradio u prvom meču sa Đokovićem, koji je ipak bar stepenicu iznad. Međutim, da priča o novoj „velikoj trojci“ ima smisla jer je Rune mogao do polufinala i ispao je zbog poraza od Novaka i od Sinera, što je Janik otišao do finala, a i Alkaraz se probio do četvorice najboljih.
„Teško mi je da pričam o tome, teško mi je i posle meča da shvatim, nisam na njegovom nivou na terenu. Igrao sam sjajne mečeve na Vimbldonu, u Sinsinatiju, na Rolan Garosu i tada sam osećao da sam na tom nivou, čim smo izašli na teren osetio sam da moram više da vežbam i da budem bolji igrač“, rekao je Alkaraz posle potopa u polufinalu od Novaka.
Ni Siner ništa bolje nije prošao, samo pet dana nakon što mu je Gazeta delo Sport slavodobitno smestila krunu na glavu, crtajući kako mu je Novak simbolično predaje.
„Razlika između meča u grupi i ovog danas je to što je danas igrao mnogo, mnogo bolje, posebno sa osnovne linije. Rekao bih da sam fizički malo pao, kada to uradite protiv najboljeg tenisera sveta, onda je to velika razlika. Probao sam da serviram dobro, napravio sam nekoliko grešaka, nedostatak koncentracije u nekim momentima. Tenzija je bila velika, servirao je odlično set i po, teško je bilo igrati“, sumirao je Siner.
A onda je svoje mišljenje o celoj situaciji dao i najbolji teniser svih vremena, ili što bi naš narod u šali rekao – tata na svu decu.
„Osetio sam se mentalno i psihički i emotivno zasićeno. Moram da priznam, što naravno ne opravdava poraz protiv Sinera u grupi, jer je on to zaslužio, igrao je izvanredno. Ali nekako nisam bio u potpunosti svoj. Nisam imao tu oštrinu na terenu, nisam znao, bio sam prosto podeljen kako se osećam na terenu. Kad sam dobio priliku da budem u polufinalu, onda sam nekako presudio u svojoj glavi i sebi rekao: Hajdemo sada da pokažemo šta možeš i kako možeš da igraš. Evo, četiri od pet najvećih trofeja, osvojenih zajedno sa svojim timom kom sam jako zahvalan“, rekao je Đoković.
I potom je dodao i ono što se neće svideti novoj „velikoj trojci u nastajanju“. Istakao je da je motiv za sledeću godinu „četiri slema i zlato na Olimpijskim igrama“. Pa, neka mu se ispuni, čisto da još malo „maltretira“ ove klince dok prkosi vremenu i onome što je davno prestalo da se smatra nemogućim u tenisu – zbog njega i stare „velike trojke“.
BONUS VIDEO: Novak u finalu Završnog mastersa pobedio Janika Sinera
