0
Godinu dana razmaka donelo je potpuno drugačije osećanje među srpskim novinarima. Prošle godine smo u ovo vreme padali od posla posle 15 dana trčanja sa Novakom Đokovićem, a ovog puta smo dobili priliku da vidimo i tenis, ali i grad iz druge perspektive.
Prirodno je nekako da poslednje, oproštajno javljanje (za ovu godinu ili?) bude na nekom posebnom mestu. Potpuno drugačijem mestu koje, ipak, predstavlja jednu zaokruženu sliku Njujorka. Zbog toga sam odlučio da sednem u metro i sa dvojicom kolega otputujem dva sata do jedne od tri plaže u nizu.
PROČITAJTE JOŠ
Sve počinje sa Koni Ajlendom ili se bolje rečeno završava sa njim jer se čak tri metro linije upravo ovde završavaju. Na samom rubu Bruklina, posle 43 stanice vožnje konačno smo mogli da ispružimo malo noge. Demografska slika se menjala jako brzo, pa više nisam mogao da ispratim ko je ostao sa nama u metrou kada smo konačno izašli. Ipak, to jeste lažna slika jer tri Srbina u tom vagonu ne predstavljaju realne proporcije na Koni Ajlendu.
Iskreno, oduvek sam želeo da posetim nešto ovako. Plaža u srcu jednog multimilionskog grada i mnogo podseća na video igrice. Ukoliko ste nekada igrali GTA, pa čak i „Maksa Pejna“ (samo pravi ljubitelji igrica ga se sećaju) sećate se misija na plaži. Ukoliko ste nekada gledali Sopranose setićete se scena sa jednog doka u Nju Džersiju, a oni koji su pravi filmofili setiće se se „Ratnika“, „Rekvijem za san“ ili „Ljudi u crnom“.
Ipak, ono što je prvi utisak je neverovatno veliko prostranstvo. Širok dok da širi ne može biti, a plaža ogromna. Bez haosa, bez đubreta, bez ludnice.
Sredinom drvene staze su postavljene kante, na svakih 10 metara, pa nema haosa nigde. Plaža je čisto, pesak sitan, ali ljudi nije bilo previše.
Nije bilo previše dobro vreme, a i bila je istaknuta crvena zastava. Zabrana od strane spasioca da se ulazi u vodu. Doduše, na Balkanu na to vide samo kao na preporuku, ne i na zabranu. Tako su se u nekom trenutku poneli i članovi jedne porodice.
Galebovi se nalaze svuda i nadleću pomno motreći da li mogu da otmu hot dog iz čuvene prodavnice koja prodaje „frankfurtske viršle“ kako ih zovu već više od 100 godina. Impresivno je i da je lokacija na Koni Ajlendu bila jedna od prvih. Probali smo hot dog sa salsom. Jedan od boljih, da li zbog ukusa ili čitavog ambijenta, tek nema greške za osam dolara.
Posedeli smo na klupi i gledali u more. Smirujuće more, dok se iza vas ponekad čuje glas luna parka. Bučnom, starog, gotovo kao spremljenog za horore luna parka.
„Zona vriska“ piše na ulazu, a ukoliko neko ovde ima fobiju od klovnova (koulrofobija) neka propusti par sledećih redova i slika.
Ima ih na svakom koraku, šarene su boje i neobični rolerkosteri. Sve je napravljeno sa namerom da zabavi decu, ali ujedno šalje neku sablasnu notu. Možda sam samo previše čitao Stivena Kinga…
Svakako smo seli na klupu, uživali i gledali kako jedan stariji gospodin. Ide korak po korak, pa onda zastane i iskopa nešto u plaži. Korak, bip bip i opet.
Da, tražio je metale po plaži. Tražio je naravno i zlato, ali njegov detektor metala od 1.000 dolara ima fina podešavanja u kojima može da traži i neke obične stvari, ali i samo zlato. On sve prihvata, a kada pronađe poneki peni ili četvrtinu dolara da ih deci koja oduševljeno otrče.
Pitate se kako znam ovo? Nešto sam video, a nešto je i sam ispričao mom kolegi Milošu kog je ovo posebno fasciniralo. Ja sam više uživao u kafi i nekom miru.
Ali, mene mir drži kratko, valjda sam zato i postao novinar, pa smo 15 minuta kasnije krenuli nazad u „betonsku džunglu“.
Njujorče, kako bi to rekao Džoni Štulić, budi mi silan i dobro mi stoji.
Vidimo se. Možda. Još nekad.
BONUS VIDEO Prva konferencija Novaka Đokovića kao olimpijskog šampiona
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
