Kad se stavi prst na čelo i razmisli o tome koliko neke tenisere sreća nije pogledala, imena Matea Beretinija i Huana Martina Del Potra iskaču u prvi plan.
Žali bože što Del Potro nikad nije u kontinuitetu mogao da igra vrhunski tenis na duže staze, jer je sa svojim udarcima i širokim rukama bio teška muka i za momke kakav je Novak Đoković.
Razbijao je onaj stereo tip da visoki igrač može da bude samo server u koji su se odlično godinama uklapali Amerikanci.
Evo Džon Izner je baš na ovogodišnjem US openu otišao u penziju postavivši neke od neverovatnih serverskih rekorda i čovek je od visine i servisa izgradio sebi karijeru.
Baš kao i Ivo Karlović i slični gorostasi za koje velika većina tenisera nije imala leka. Ona probrana manjina koja jeste, mogla je da ih pobeđuje i u gotovo najboljim danima servera, ali ne uvek.
Zato je Del Potro skoro kao golobradi klinac uspeo da uzme titulu na US openu 2009. usred dominacije Federera i Nadala, a u vreme dok se Novak još uvek tražio, pre nego što se potpuno pronašao krajem 2010. i posebno 2011. godine.
Po sličnom kalupu je oblikovan i Mateo Beretini. Dva visoka momka i dvojica razbijača koji jake servise znaju da isprate jednako kvalitetnim i preciznim udarcima bi bili ono što stranci često zovu „šifra“ i za svet tenisa.
Prosto jer se i u polju snalaze bez problema. Mateo je, kao i Delpo ili Danil Medvedev, drugačija priča od ostalih gorostasa. Sva trojica znaju da kidaju u razmenama i kad su u elementu, milina ih je gledati. Samo dok nisu u svom elementu protiv Đokovića, Đerea, ili nekog od srpskih igrača.
Medvedev ima problem u glavi i kad je tu namešten i smiren, onda je na terenu „ubica“. Del Potro je stao na jednom grend slemu zbog toga što je više bio kod lekara nego sa žutom lopticom u rukama.
Nagledao se više stetoskopa nego reketa. Isto je i sa Beretinijem koji preti da postane najbaksuzniji čovek u svetu tenisa.
Na ovogodišnjem US openu je morao da preda meč Arturu Rinderneču jer je iskrenuo zglob noge i na kolicima je napustio stadion uz bolnu grimasu na licu.
Čak i kad se to desi nekom prosečnom čoveku poput nas, kažemo: ko me kleo, nije dangubio. Kod Beretinija BAŠ nije dangubio.
Dosadna statistika kaže da je ove godine odigrao 21 meč, pobedio u 11, izgubio u deset. Uglavnom je ispadao na prvom stepeniku ili drugom jer je u protekle tri godine samo imao čak 11 povreda!
Nikola Pjetranđeli, čuveni teniski velikan je zimus podigao buru prozivkom na račun Beretinija, koji je zaveo 11 godina stariju lepoticu Melisu Satu.
„Čini mi se da se on više posvetio manekenstvu i reklamiranju, nego tenisu. Dobar je momak, ali je malo kao Panata što je bio – fantastičan od struka na gore, ali noge ne rade šta bi trebalo“, rekao je tada Pjetranđeli i predao krunu najboljeg italijanskog tenisera Janiku Sineru.
Siner je sjajan talenat, ali uvek na turnirima nekako nedorečen. Beretini je u najboljim danima znao da dođe i do finala Vimbldona, pa da onda u finalu uzme set Novaku Đokoviću.
A videli smo pre dva meseca koliko je teško tamo izaći na kraj s Novakom čak i sa njegovih 36 godina. Potreban je jedan Karlos Alkaraz, generacijski talenat, pet setova i horor kroz koji teniser mora da prođe i preživi ga.
Mateo za to očito nije bio sposoban, ali nije ni 99 posto tenisera. Zato i nisu Novak, Rafa i Rodžer.
Ni Beretini nije jedan od njih trojice, s tim da je imao sav kapacitet da na ravnoj nozi igra sa Novakom i što je sva tri puta uzimao Srbinu po set na grend slemovima, dvaput u četvrtfinalima Rolan Garosa i US opena, jednom u finalu Vimbldona.
Mateov poseban krug pakla je krenuo 2020. kada je imao problema sa stomakom pa se povukao s ATP kupa. Godinu kasnije je zbog povreda s mišićima trbuha pauzirao od februara do aprila i onda od Završnog mastersa do kraja godine.
Prošle godine je četiri puta odsustvovao, jednom od marta do juna zbog povrede malog prsta pre Majamija, a onda je imao koronavirus pred Vimbldon (tu je izgubio tri sedmice), pre nego što su se pojavile i muke sa stopalom u Napulju – opet još mesec dana pauze.
Ove godine je imao povredu lista u Akapulku, pa nove poteškoće sa mišićima stomaka i još dva meseca bez takmičarskog tenisa, na šta se nadovezala ista muka u Kvinsu, tako da je praktično bilo dva i po, tri meseca.
I sada se desila povreda zgloba noge za koju se pauza još uvek ne zna. Da sve bude još gore, baš proletos je 27-godišnjak bio u takvoj situaciji da se po Italiji pisalo kako će u penziju, a Pjetranđeli je na sve to dodao da Mateo nije svestan koliko zapravo ima sreće.
„Ne razume pod kakvom je srećnom zvezdom rođen. Zarađuje milione evra i sve razbacuje. Nadam se da glasine o njegovom povlačenju nisu tačne. Bilo bi to dramatično i za njega i za italijanski tenis“, govorio je Pjetranđeli, kao da Beretini može da utiče na sve što mu se dešava.
Ok, jeste da Mateo donekle ima sreće jer je postao jedan od retkih top tenisera, ali kao takmičar i sportista ima sreće tek toliko i samo ako mu je novac jedini motiv zbog kog igra tenis, što bi bilo pomalo plitko razmišljanje.
Svojevremeno je bio i šesti na svetu, danas je 30 pozicija niže, ima u svojoj biografiji sedam titula u Kvinsu, Beogradu, Štutgartu, Budimpešti i Gštadu, a utisak je da je mogao i mnogo više od toga i možda još nije kasno da pronađe recept po kom će tu brojku da uveća, sad kad „velika trojka“ polako prepušta uzde mlađima.
BONUS VIDEO: Odjava meča Đokovića i Đerea, spektakla u pet setova