Priznajem, licemeran sam - dve godine sam se pitao što se Nadal muči, a sad mi je žao što je otišao

Kad se naglas izgovori rečenica: "Nadal ide u penziju", s jedne strane možemo iz topa da kažemo: "Ok, šta me briga, imam većih problema u životu", ali istovremeno i da je taj Nadal dobrih dvadeset godina bio deo života mnogih u Srbiji.

Ili bar onih koji su za sve to vreme pratili Novaka Đokovića i pošteno je reći da nas je Rafa neviđeno nervirao tokom većeg dela tog perioda.

Bio je neustrašiv, nije odustajao ni u jednom trenutku i ni u jednom poenu, njegov stric Toni kaže da je uvek znao da sluša.

Sam Rafa je uvek insistirao na tome da mora da bude skroman i glavom u svakom poenu i svakoj sekundi treninga.

Zato i jeste dospeo gde je dospeo i osvojio 22 grend slem titule. Verovatno bi još neku da nije dvocifren broj propustio zbog raznih povreda. Imao je i 92 trofeja i preko 200 nedelja na vrhu ATP liste. Zbog svega toga je njegova objava u četvrtak napravila toliku buru u svetu sporta.

Ne samo tenisa, nego sporta uopšte. Ređale su se emotivne poruke Novaka Đokovića, ali i komentari Kristijana Ronalda, Ane Ivanović, Rodžera Federera, brazilskog Ronalda... Ma masa legendi koje su mu čestitale na karijeri i uspesima.

A to se ne zarađuje lako. Nadal je to poštovanje gradio trudom bez kompromisa i rezerve, upornosti, ili tvrdoglavosti zbog koje sam ga na neki način i ja "terao" u penziju u prethodne dve godine.

Čoveče, 'ajde, bre, više, reši sam sa sobom šta hoćeš! Više puta mi je ova misao bila u glavi otkako su krenuli Nadalovi problemi sa kukom.

Posebno mi je smetalo što je pričao da će da prekine karijeru ako mu se desi još neka ozbiljnija povreda, a onda počne da otkazuje jedan turnir za drugim i pauzira mesecima. Zvuči nedosledno.

Opet, kad razmislim, to je delom bilo i zato što je u to vreme Novak jurio njegov rekord po broju grend slemova, pa je negde podsvesno, čak i "ranjeni" Nadal predstavljao pretnju.

Moram da priznam da to smrdi na licemerje, a sad mi je žao što odlazi. Na više načina. Žao mi je kao nekom ko voli sport i tenis jer je Rafa uvek gurao Đokovića do krajnjih granica. Hvala mu na tome u Novakovo ime, jer ni Đokovićeva zvezda ne bi sijala ovako sjajno da nije bilo baš ovakvog Nadala.

Kad se sretnu u polufinalu, finalu, uvek znaš da će da puca na sve strane. Sećam se koliko se ljudi oko mene iznenadilo kad je Novak isprašio Rafu u finalu Australije 2019. lagano u tri seta. To je, od 60 odigranih mečeva, bio jedan od ređih izuzetaka.

Očekivali su ljudi i 2019. da sve "gori", kao što je gorelo onomad u Madridu 2009. kad je Nadal sa dva taj-brejka dobio meč u tri seta za četiri sata.

Ili, kao onda kad nijedan od njih dvojice nije mogao da stoji na nogama, pa su tražili stolice za ceremoniju dodele pehara na Australijan openu 2012. posle skoro šest sati tenisa.

Bila su to, definitivno, neka druga vremena. Čak i kad nije bilo očekivano, kao na Vimbldonu 2018. u polufinalu, između njih dvojice je prštalo.

Sećamo se da je tada Novak bio u krizi, da se tek tražio posle povrede lakta, promene tima, povratka Marijana Vajde...

Nadal je još uvek bio u ranim tridesetim godinama i daleko konkurentniji nego što je bio od finala Melburna pre dve i po godine.

I tada je išao na živce mnogima u Srbiji jer nas je bolelo što su Australijanci tada Novaka deportovali, dok je Nadal pričao da mu je lakše što Đokovića nema.

Pričao je i da će Australijan open i sa i bez Đokovića biti sjajan, jer niko nije veći od turnira.

Danas mi je više žao što nismo tad gledali još jedno finale iz ranga epskih na Novakovom terenu i u vreme kad je Nadal još mogao da odigra brutalnih pet setova.

Sve posle toga je manje ili više za zaborav, ako se izuzme Rafin poslednji grend slem Rolan Garos iz 2022. kada je počistio Kaspera Ruda u finalu sa 6:3, 6:3, 6:0.

Sa jedne strane, Rafa je iskoristio što Novaka tada nije bilo na betonu, a Đoković je kasnije iskoristio Nadalovu povredu da ga prestigne i postane najveći svih vremena.

Teško je i opisati momenat katarze kada se to konačno desilo da Đoković nadmaši Nadala i to trofejem na Špančevom omiljenom mestu - Rolan Garosu.

To što su godinu kasnije na istom mestu na Olimpijskim igrama odigrali poslednji Nadalov singl meč (osim ako ne odigra neki u Dejvis kupu), samo je posebna simbolika.

Malo je mučno što je Rafa dve godine čekao da bi shvatio ono što su oko njega shvatili svi odavno - neće moći da se vrati na vrh, telo mu jednostavno neće dati.

Opet, ko može da ga krivi? Da pođem od sebe, ružno je što sam u podsvesti čak i pomišljao da ga krivim jer pokušava da opet pretekne Novaka.

Pa šta drugo jedan takmičar treba da radi? Ili jedan šampion? Upravo činjenica da smo priželjkivali da odustane više govori o našem karakteru nego o njegovom.

Isti je i Novak, nema sumnje. Zato i jesu najveći u svom poslu i to treba ceniti. Problem je što, kao i sa mnogim stvarima u životu, počnemo iskreno i istinski da ih cenimo tek kada bez njih ostanemo.

Sada ostajemo bez Nadala na terenu, mlađe generacije će stasavati uz neke nove igrače Alkaraze i Sinere, koje povremeno još Novak "uči tenisu". Mlađi će stoga moći uglavnom samo da slušaju ili gledaju snimke kako je nekad bilo dobro kad su pored Đokovića igrali i Nadal i Federer.

BONUS VIDEO: Novak Đoković trenira