0
Uvek je bilo blizu, ali se nikada nije desilo. Tako bih opisao svoje iskustvo letenja balonima, a konačno sam uspeo u Melburnu tokom Australijan opena
Milšped Group vam donosi najzanimljivije vesti direktno iz Melburna.
U nekoliko varijanti se otvarala prilika da na nekim putovanjima otkrijem to iskustvo, ali što bi se reklo – nije mi se dalo. I onda sam na putu za Melburn dobio savet – Australijan open organizuje ture za novinare, ali moraš da se prijaviš na vreme, jer je broj mesta ograničen.
PROČITAJTE JOŠ
Nakon popunajvanja formulara, usledilo je obaveštenje da u pet ujutru treba da budemo ispred jednog od hotela u Melburnu odakle će nas kombijima odvesti do mesta za poletanje.
Problem sa tom pričom bio je sledeći. Prvi metro koji je najbrža opcija ide previše kasno i ispao je iz priče, jer nisam mogao aplikaciju da povežem sa svojom karticom za plaćanje, a to je jedini način za korišćenje, a tramvaji kao opcija podrazumevali su tri presedanja i isto vreme do destinacije kao da ceo put ispešačim.
Od dolaska u Melburn rešio sam da ću sve što je na distanci do šest, sedam kilometara prelaziti nogama, osim što volim da pešačim, to je i najbolja varijanta za upoznavanje grada.
Ipak, postojao je mali problem u ovom slučaju.
Bilo je mračno, a mapa me je vodila kroz neke ne baš osvetljene ulice.
„Samo da me neko ne izbode u Melburnu, na drugom kraju sveta“, prolazilo mi je kroz glavu iako sam brzo dolazio do osvetljenih površina.
Ali, usledila je ruta kroz „Ficroj park“, po danu jedno od najlepših mesta u Melburnu, ali za moje standarde vrlo neprijatno iskustvo noću.
Zbog mnogo ptica i sitnih životinja, noću sve izgleda pomalo zastrašujuće. Kada je prvi put krenulo da šuška, a u tom trenutku nisam prolazio ispod svetiljke, noge su mi se odsekle i samo sam posle pojačavao tempo.
Epilog – distancu koju su gugl mape cenile da hodom treba da pređem za 44 minuta prešao sam za 30 zbog straha od mraka. Kao u pesmi „Ajron Mejdena“.
„Ja sam čovek koji hoda sam kad idem mračnim putem noću ili šetam kroz park i kad svetlost zatreperi, osećam se čudno jer je mrak“.
Ali, sve je palo u zaborav kada smo došli na mesto poletanja i kada su krenuli da se probijaju prvi zraci sunca, a balon počeo da se puni toplim vazduhom.
Dobro raspoloženi ljudi, lepo jutro posle par loših dana i onda smo konačno poleteli.
Iako nismo išli na veliku visinu, ispalo je zapravo bolje. Let izna parkova i zgrada dovoljno visoko da uživaš u svemu, a dovoljno blizu da vidiš sve iz drugog ugla uz nestvarno svitanje bili su kombinacije za pamćenje.
Edi (gle čuda, tako se zove maskota Mejdena), lokalni momak koji je vozio balon bio je poprilično zabavan, a prizori takvi da ih je teško opisati, a čak ni snimci ni fotografije ne mogu to da dočaraju.
Pre samog poletanja smo imali priliku da čujemo sve o tome kako sistem funkcioniše, a po sletanju priliku da učestvujemo u pakovanju balona, opreme i svih pratećih stvari pre nego što su nas odveli na sjajan doručak.
Ako vam reči nisu dovoljne i već niste pogledali, na početku imate video sa delićem atmosfere na nebu iznad Melburna, a ako vam se ukaže prilika da ovo probate na nekom drugom mestu – nemojte oklevati.
BONUS VIDEO Najzanimljiviji momenti meča Novak Đoković – Tejlor Fric
