3
Jelena Janković je rešila konačno da se pojavi pred beogradskom publikom, i to prvi put posle 1.018 van tenisa. Videćemo je na „Adrija tur“ humanitarnoj egzibiciji sa Novakom Đokovićem u miks dublu. Dobrodošla, u tenis ponovo, Džej Džej!
Dva broja jedan, u miksu, biće to bez dileme poslastica revijalnog, predturnirskog dana u petak 12. juna. Beogradska publika je zaslužila tako nešto, ali pre svih Jelena.
U januaru, na Australijan openu, u razgovaru sa stranim kolegama, mnogi su pitali šta se dešava sa Jelenom Janković? Zašto je tako naglo rešila da se povuče, rekao bih u ilegalu, daleko od reflektora javnosti i teniskih arena, u odaje svog privatnog života?
PROČITAJTE JOŠ:
Teško je bilo odgovoriti na ta pitanja, pre svega zato što u današnje vreme, naročito na velikoj sportskoj pozornici, nismo navikli da sportski heroji odlaze sa scene tek tako, kao da je to najobičnija stvar, bez pozdrava.
Ustvari, niko i ne zna da li se Jelena Janković povukla. To nije javno objavila, to nije javno potvrdila. Samo je isčezla, sklonila se sa strane, nastavila da živi svoj život, van tenisa. I to je to.
Stelarne godine Jelena je imala još tamo 2008. i 2009. kada je uspela da stigne do prvog mesta na WTA listi. Tih godina Srbija je mogla da se pohvali time da je jedna od malog broja zemalja koje su u istoriji imali više od jedne igračice koje su bile prve na svetu!
Nije mala stvar za jednu zemlju bez jake teniske tradicije – to što su uradile Jelena Janković i Ana Ivanović graniči se sa čudom, posebno ako se zna kako su počele, pod kakvim uslovima su trenirale i na kakve sve probleme su naizlazile.
Sada, nekih deceniju kasnije, Jelena Janković, koja je 28. februara proslavila 35. rođendan, nije više na terenu. I moram da priznam da nisam iznenađen. Očekivao sam da to bude i ranije, pre 2017. godine i tog poslednjeg meča na startu US Opena kada je izgubila od Svetlane Kuznjecove sa 7:5, 7:5.
Cela ta sezona 2017. bila je, ustvari, mučenje za „Džej Džej“. Gubljenje u ranim fazama turnira, nije to više bilo ono njeno čuveno izdanje kada je mogla na ravnoj nozi da se nosi sa svakom igračicom na planeti.
Kažem, nisam iznenađen, s obzirom na činjenicu kako je Jelena Janković igrala tenis tokom cele karijere, od prvog do poslednjeg meča.
Bio je to žestok, „rudarski“ tenis, bitka za svaki poen, stil koji je od nje iziskivao da pruži i poslednji atom snage da bi dobila meč. Jelena je bila svoja na svome kada bi se razvila bitka u poenu, kada bi usledila razmena udaraca, nadmudrivanje. Uporna do bola, jurila je čak i na lopticu na koju niko ne bi ni pokušao da stigne.
Ostaće upamćena po onim fenomenalnim špagama na terenu, koje govore koliko je oduvek bila elastična, fleksibilna kao igračica.
Jelena je oduvek bila teniserka-ratnik. Prava Amazonka na terenu, spremna na žestoku borbu do poslednje kapi znoja. Nije imala jak početni udarac i to je bio njen najveći hendikep u karijeri. Servis nedovoljno snažan da bi njime mogla da dominira, da sebi omogući da igra kraće poene, da prištedi energiju.
Jelena i samopošteda? Ne, to ne ide u istu rečenicu. Otuda je morala da se oslanja na to da mora da pravi veliki broj brejkova, da bi nadomestila gubitak gemova na svoj servis. Mnogo puta, prateći Jelenine mečeve, koristili smo taj termin „Jelenin brejkdens“, tačnije tako se opisivala ta igra gubljenja i oduzimanja servisa, iz kojih je ponekad izlazila kao pobednik, a ponekad, kako to u sportu biva i kao poraženi.
Jelena je najviše mrzela da gubi i to posebno kada bi bila svesna da je daleko bolja od protivnice. A najgore je podnosila – nepravdu.
Sećam se meča na Mastersu u Rimu, kada su je u osmini finala, u jednom dramatičnom meču u tri seta, sudije u ključnim trenicima seta odluke oštetili ne jednom, nego dva puta, ne videvši čiste aut lopte, presudivši da su to bile neki drugi tragovi u šljaci od onih koji su bili stvarni.
Sačekao sam je tom prilikom kada je izlazila sa terena, krenula je ka svlačionici vrteći glavom, besna kao ris, i kad me je spazila, vratila se tridesetak metara.
„Da li si video šta su mi uradili! Da li je moguće!? Ne jednom, dva puta, ma….A oni njeni baloni…“ rekla je Jelena tada, u svom stilu.
Šta god bilo, nikada nije dala da je nadmudre na terenu „igrama i igricama“. Uvek je imala spremnu reakciju, na sve.
Čuvena je po tome što je na jednom premijer turniru (eto, baš opet u Rimu), uspela da pobedi obe sestre Vilijams. Sa Venus je uvek bilo nekako tiše, sa Serenom su počesto sevale munje i tukli gromovi. Kao na primer u finalu u Čarlstonu 2013. Ili u Dubaiju 2014.
Serena je stala kao da je spremna za servis i Jelena je već zamahnula da servira, kada se Amerikanka povukla davši znak da nije spremna.
„Moraš da sačekaš da budem spremna“, rekla joj je Serena.
„Ne serviram prebrzo, koliko treba da te čekam?“, nije joj ostala dužna Džej Džej.
Nije bilo lako kačiti se sa Serenom, uostalom, to znaju mnoge igračice, ali Jelena nikad nije uzmicala pred time.
I sudijama je uvek imala šta da kaže, posebno kada je bila ubeđena da je u pravu. Bila je i više nego korektna kao igračica, ali su je zato, često zakidali.
Ko zna kako bi se sva ta priča sa Jelenom i turnirima završila da joj je telo poslednjih sezona dozvolilo da se bori. Jednostavno, nije moglo dalje, posebno sa tom povredom leđa.
Njeni kritičari počesto zaboravljaju da je Jelena oduvek bila neviđen fajter. Krvarila je u dresu FED kup tima Srbije, išla često i na svoju štetu, igrala povređena i pod blokadama, ali nije odustajala. Reč predaja u njenom teniskom rečniku nikada nije postojala. Posebno kad igra pod državnom zastavom.
Ipak, te 2017. nije mogla dalje. Tokom leta 2017. je priznala.
„Ja jesam borbena, volim ovaj sport i volim da se takmičim, ali nažalost moje telo mi ne omogućava da igram na ovom nivou. Povrede me ubijaju u pojam, izgubila sam i samopouzdanje i volju, uopšte i motivaciju“, rekla je početkom avgusta.
Na US Openu nije dobro prošla, izgubila je od Petre Kvitove, na startu i od tada je nismo gledali.
„Leđa sam operisala u oktobru u Madridu, još sam na terapijama. Mislim da je najbolje da sačekam još malo, da vidim kako će se situacija razvijati“, poručila je u decembru te iste 2017.
Rezultat znamo – Jelena posle toga nije igrala, da li je mučila diskus hernija ili je nešto treće uticalo na to, to ona sama najbolje zna.
Šta je posle bilo? Ništa, Jelena je putovala, s jednog na drugi kraj sveta, raskinula jednu vezu (vaterpolista Mlađan Janović), ušla u drugu vezu, priznala je da konačno ima priliku da u potpunosti uživa u svom životu. Da konačno ima vremena za sebe i ljude koji su joj najbliži.
Ako je radila na svom telu, na promeni imidža – to je opet samo njena stvar. Uostalom, mlada je i ima pravo na tako nešto. Nije, kako su tabloidi s ove i one strane Atlanika pisali, prodala ni tu prelepu vilu u Rančo Santa Feu, u blizini San Dijega. To je ona vila, za koju se svojevremeno šalila da je potrebno da imate „voki-tokije“ da biste se čuli sa ukućanima i prijateljima, toliko ima prostora za sve.
Jelena je, uvek vedrog duha, nastavila da živi punim plućima, samo malo dalje od teniskih terena, van našeg vidokruga.
Pogledajte dobro njene fotose iz Dubaija, pre ovog povratka u Beograd. Zaključićete i sami, ma nemoguće je da nije trenirala!
Kolega Ubaldo Skanagata, jedan od bardova teniskog novinarstva, čovek koji skoro pune četiri decenije ne propušta nijedan grend slem događaj, zimus u Melburnu mi je rekao za Jelenu:
„Znaš, oduvek sam voleo da idem na njene konferencije za medije. Zato što je ona uvek spremna da prihvati moju šalu, da se nasmeje, da kaže nešto što će vam pomoći da lako dođete do naslova. Sjajan temperament“, rekao je Skanagata.
Devojka otvorenog duha, znala je uvek kako da poentira, kako na terenu, tako i va njega. Emocije nikad nije krila. Pomagala je i šakom i kapom, ali to nikada nije isticala.
Jednom, kada je tako u Rimu ugledala „buljuk“ srpskih novinara, nenaviknuta da ih ima toliko na jednom turniru van Srbije, došla je u pres salu pre samih pripadnika sedme sile! Sela je u stolicu i strpljivo čeka da se pojavimo. Kada nas je posle desetak minuta sve ugledala i kad je čula da se priča na srpskom, samo je prasnula u smeh:
„A ja mislila da me neko iz WTA ‘zeza’. Kažu, imaš pres zakazan, dole u medija sali. Ej, a još prvo kolo! Ma rekoh, nema šanse…“
Tako je bilo sa Džej Džej, uvek veselo i nasmejano. Ubeđen sam da će tako biti i u petak, 12. juna, kada posle toliko godina bude opet pred svojom, beogradskom publikom.
Petak, tenis, Dorćol. Džej Džej magija, „kod Novaka“. Ne može bolje!
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
