0
Znate onaj stari vic o prednostima avio-saobraćaja: Doručak u Londonu, ručak u Parizu, večera u "Skadarliji", a kofer u Istanbulu! Nekako sam uspeo da to nadmašim, putujući na ovogodišnji Australian Open, ručao sam u Dubaiju, doručkovao u Singapuru, večerao u Melburnu, ali mi je ručni kofer, onaj koji sam lično uneo u avion, završio negde u Novom Zelandu...
Problem je, međutim, što je zbog važećih bezbednosnih propisa, u tom koferčetu bio i moj laptop, bez koga mi je praktično nemoguće izveštavanje sa ovog velikog sportskog događaja. Da se to dešava Mister Binu publika bi se slatko smejala, jer sam ja svoj kofer stavio u boks iznad sedišta, i na njega stavio jastuče koje mi uglavnom smeta pri letovima „Singapur airlinesa“.
PROČITAJTE JOŠ
Sedmočasovni let sam uglavnom prespavao, tako da nemam pojma šta se u međuvremenu događalo iznad moje glave. Bilo kako bilo, kad smo sleteli, ja sam ispod istog onog jastuka uzeo kofer za koji nisam uopšte sumnjao da nije moj, ista boja, ista veličina i oblik, ista ručka na izvlačenje…
Kad sam stigao u stan melburnškog ogranka naše velike porodice, nisam mogao da poverujem šta sam zatekao u tom koferu: dečja garderoba, sitni pokloni, dva para naočara, knjiga, dve lutke, komplet pelena… Tada sam shvatio da taj kofer pripada četvoročlanoj indijskoj porodici, koja je imala sedišta u istom redu, ali, na žalost, ništa od tih stvari nije sadržavalo neki trag da ih kontaktiramo.
Mi smo taj kofer odneli u „izgubljeno-nađeno“ na melburnškom aerodromu, u nadi da će to učiniti isto tako iznenađeni saputnici kad otvore onaj moj kofer. To se, međutim, nije dogodilo, jer je ta familija žurila na drugi let, nemamo pojma koji, ono za Novi Zeland je jedna od opcija…
Poslednja mi je nada da će glava ove porodice, kao i svi savremeni Indusi, umeti da otvori moj laptop i pošalje mi mejl, jednog dana i ko zna odakle…
* * *
Bilo kako bilo, juče sam ipak otišao na prvi dan „Opening week“, da preuzmem akreditaciju i ispratim prvo kolo kvalifikacija za poslednjih po 16 mesta u obe konkurencije. Bilo je tu i nekih zvučnih imena, koje sam prethodnih godina gledao na ovom prvom od četiri gren-slem turnira, poput Španca Roberta Kabalas Buena, Britanca Danijela Evansa, Japanca Jašihita Nišioke, domaćeg „večitog promašaja“ Bernarda Tomića, Čileanca Nikolasa Džarija, sve do našeg Dušana Lajovića…
A Duca ko Duca, ne može bez tri sata igre, ali je ipak nekako izbacio deset godina mlađeg i 85 mesta slabije plasiranog Argentinca Diaz Akostu (obe reči su prezimena), a rezultat 7:6, 5:7, 7:6 sve govori.
I među damama bilo je onih koje ovdašnja publika pamti u boljim izdanjima, poput Amerikanke Tejlor Tausend, Čehinje Linde Fruhvirtove, Holanđanke Aranke Rus, Slovenke Tamare Zidanšek…
Kad smo već kod lepih imena na „T“, po principu da na AO gledam samo dva meča, nova nada srpskog ženskog tenisa Teodora Kostović (lane sam je gledao na juniorskoj turniru, 18 godina, 175 na WTA listi) za samo 55 minuta isprašila je 35-godišnju Terezu Mrdešu iz susedstva, 6:0, 6:3.
Rezultat kazuje da tu nije bilo nikakvog balkanskog obračuna, jer su se nekoliko desetina momaka sa kockastim dresovima i kapama pokupili već posle prvog seta, a ono malo Srba bilo je u isto vreme prikovano za teren broj 13, inače na sasvim drugom kraju Melburn parka.
* * *
Toliko od mene, samo uz pomoć mog mobilnog telefona koji odavno nije među savremenim uređajima u našoj porodici, bez laptopa na kome, nadam se, niko ne pokušava da otkrije šifru za banking, uz obećanje da ću narednih dana pokušati da sve koliko toliko učinim zanimljivijim…
BONUS VIDEO Đorđe Đoković za Nova.rs o turniru u Beogradu, projektu Dubai i potpunoj životnoj promeni