0
"Dve se u meni pobiše sile, mozak i srce, pamet i slast", reče još davno Laza Kostić dok u Srbiji dve "sile" ovih dana svoj "bojak biju" oko Novaka Đokovića.
Novak je u nedelju igrao finale Vimbldona, glatko je izgubio od Karlosa Alkaraza u tri seta sa 6:2, 6:2, 7:6 i još jednom pokazao koliko smo mi Srbi čudni ljudi. I koliko smo podeljeni između sebe.
PROČITAJTE JOŠ:
S jedne strane su oni koji ga gledaju kao božanstvo i takvima ne smete ni reč kritike da kažete o Đokoviću, jer u suprotnom dobijete tovar uvreda kojima ovde nije mesto.
Sa druge su oni koje ovih dana viđam u komentarima na društvenim mrežama i po portalima i koji „prijateljski“ poručuju Đokoviću da se penzioniše i da „se više ne bruka“.
Halo, ljudi, šta vam je? Bruka se čovek koji je upravo stigao do finala grend slema mesec dana posle operacije na kolenu?
Dobro se sećam da mi je dve nedelje posle iste operacije ortopedski hirurg već cimao koleno gore-dole kao da je od gume dok sam brojao zvezde u bolničkoj ordinaciji.
Pričao je tada da već treba da radim na promenama pravca u trku, a ja se ni štake ni otoka još nisam oslobodio, u tom trenutku kao dvadesetogodišnjak. Ali, ja nisam Novak Đoković i nemam njegove fizikalije i navike. Nema ni većina onih koji sada spremaju prste i žare ih da opletu po tastaturi kako je Novakovo vreme prošlo, kako je ovakav, ili onakav. Ili koji će posle ovog teksta da vređaju mene kao autora. Ok.
Đoković se bruka, jelte, ako ove godine nije došao ni do jedne titule, a igrao je finale na Vimbldonu, povukao se zbog povrede iz četvrtfinala Rolan Garosa i dogurao je do polufinala u Australiji? Pa, čekajte, ljudi… To što smo mi navikli da sve živo osvaja nije uvek realno, shvatite to.
Ove nešto manje turnire neću ni da spominjem. Bruka se sportista koji je osvojio najviše najvećih titula u istoriji svog sporta i oborio većinu rekorda u najtežoj mogućoj konkurenciji koju je sudbina mogla da mu namesti.
Kako se bruka i možda ono bitnije – koga? Vašu, moju porodicu ili nas lično sigurno ne. Da li gubi od 500. igrača na ATP listi u prvom kolu čelendžera? Opet ne. Sve i da gubi, šta ima veze.
Valjalo bi da i jedni i drugi dajemo sebi malo manje za pravo. Ovi što ga teraju u penziju da „iskuliraju“ od takvih saveta, baš kao što i ovi koji od Novaka prave božanstvo, nema potrebe to da rade.
Čovek je najveći sportista kog je ova zemlja imala i kao takav ima pravo da sam odluči kada će i pod kojim uslovima da se povuče.
To kad se pročita valjda zvuči logično. Ako mu se ne igra tenis, neka prestane da igra sutra, već je više nego dovoljno uradio. A ako mu se igra, što se mene lično, a verujem i većine Srbije tiče, neka igra još deset godina.
Čak i kada bi pao na 300. mesto na ATP listi, opet ne bi mogao da naruši sliku o sebi koju je gradio 20 i kusur godina.
Čini mi se da ga sve manje zanima kako ga gledaju u očima javnosti, jer ga na nekim terenima svakako ne vole bogzna koliko i nikad i neće, ma koliko se trudio. Zato je ok da takvima kontrira.
Evo pokazalo se to po ko zna koji put na Vimbldonu posle meča sa Holgerom Runeom, kad je poželeo onom nepristojnom delu publike „laaaaaku noć“.
S potpunim pravom. Kad već hoćete da se igramo bezobrazno, može i tako. Može da se desi i da zbog godina Novak uđe u borbu s vetrenjačama jer vreme niko ne može da pobedi, ali sve je to njegov izbor i treba ga poštovati.
Problem je što se ovde kod nas malo šta i malo ko poštuje.
Već smo dobrano zaboravili da je Rodžer Federer sa 38 godina stigao do finala u Londonu, igrao kao u transu i bio na jedan dobar servis od toga da uzme deveti trofej Vimbldona. Mislite da je njega u Švajcarskoj neko slao u penziju i pričao „daj bre, matori, saberi se, idi tamo čuvaj decu“?
Teško, više je takvih komentara verovatno bilo ovde kod nas, samo što je tada bilo iz očiglednih razloga, jer smo kao nacija navijali protiv tog Federera, želeći svom čoveku uspehe.
Đoković je taj meč pretvorio u jednu od svojih najvećih pobeda karijere i tada niko nije nalazio za shodno da ga tera u penziju.
Manite se, ljudi, njegovih godina i rezultata, ako vas nervira, jednostavno ne gledajte tenis i kraj priče.
Uvek postoji izbor. Bezvezno je što se onako dušebrižnički više bavimo izborima koje neko drugi treba da pravi u svom životu ili karijeri, umesto da se bavimo svojima.
Ne sumnjam da deo naše publike ne želi loše Đokoviću ili bilo kom drugom sportisti kad mu kaže da ne treba više da igra jer je bilo dosta, ali verovatno niste ni svesni koliko tu ima i uvreda koje na portalima ne ugledaju svetlost dana, pa je nemoguće da se ne zapita čovek – čemu sve to?
Je l’ nam Đoković kriv što smo besni zbog nečega na poslu, u kući, u društvu i državi u kakvoj živimo – pa teško.
Da se onda mi lepo pozabavimo sobom, da za njega navijamo i poželimo mu sreću kad god treba i ako igra (posebno sad na Olimpijskim igrama), a da se međusobno malo više poštujemo. Nije ni to teško, a može da bude pomalo lekovito za ovo posrnulo društvo.
BONUS VIDEO: Novak Đoković nakon finala Vimbldona
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
