1
Ukoliko u tenisu postoji pravi renesansni čovek onda je to upravo Dino Marcan. Čovek koji gleda tenis istovremeno iz nekoliko perspektiva - igračke, menadžerske, pa čak i novinarske - čini da svi uživaju kada slušaju tu kombinaciju iskustva. Za Nova.rs je govorio o karijeri, o tome kako izgleda tenis ispod ATP glamura, o novim nadama tenisa, ali i o sadašnjem trenutku u kom se nalazi ATP.
Kako izgleda teniska karijera igrača koji nije u Top 10, igrača koji ne uživa u svakodnevnom glamuru i koliko, zapravo, voli posao kojim se bavi. Sve to i mnogo toga drugog ponudio je Marcan u zaista jedinstvenom uvidu.
PROČITAJTE JOŠ
Za Nova.rs se podsetio početaka i kako je planula ta strast prema tenisu. Bila je to zaista ljubav na prvi pogled.
„Ja sam odrastao u Rijeci sredinom 90-ih kada je tenis bio veoma popularan ovde. Tako je to zavolela i moja porodica, između ostalog mama i njen brat, uz njih sam provodio mnogo vremena na terenu, kada je krenulo, onda je moj kompetitvni duh preuzeo dalje. Tenis je dosta tada bio na televiziji, pogotovo na HRT, televizija koju smo svi imali kod kuće. Tu je i Goran Ivanišević, koji je tada pisao nove stranice našeg tenisa. Prvenstveno je to krenulo mame i od njenog brata koji su igrali tenis, pa sam provodio mnogo vremena u teniskom klubu, tako sam i sam krenuo.“
Najbolji plasman u karijeri Marcana je 289. mesto tokom 2012. godine, ali je pažnju na sebe skrenuo u toku uspešne juniorske karijere. Ona je krunisana titulom u dublu na Rolan Garosu.
„Baš sam se pre neki dan čuo sa Marinom Draganjom sa kojim sam osvojio juniorski Rolan Garos. On je sada glavni trener i direktor kluba u Norveškoj. To je jedna lepa crtica… U profesionalnom tenisu reference da se osvojio juniorski grend slem u parovima ne znači mnogo, ali je lepo da se sa vremena na vreme neko toga seti i pomene, da je to negde zapisano, ali i na kraju krajeva kada dođeš u Pariz, pa negde tamo, u nekom uglu vidiš svoje ime… Lepo je…“
Zatim se osvrnuo koja je razlika između Pariza nekada i danas, ali njegovo ime i prezime su zauvek ostali na jednom od najpoznatijih teniskih kompleksa sveta.
„Nažalost, nikada kao senior nisam igrao na Rolan Garosu, 2012. godine sam bio najbliži renkingu koji je dovoljan da se uđe u kvalifikacije bio sam 290, a presek je obično na 240, pa sam tu ostao kratak. Opet relativno brzo sam prešao na dublove, tu sam bio 87, a presekje bio na 90, 100. Jedino da sam igrao sa nekim iz Top 10. Nikada kao senior nisam bio na Rolan Garosu, ali sam bio ulozi agenta više puta. Današnji centar je neprepoznatljiv u odnosu na 2009. godinu, kada smo mi igrali kao juniori, ali je opet lepo kada u nekom kutku vidiš svoje ime, baš dobar osećaj.“
Banjaluka nekad i sad
„Tu sam pre igrao čelendžer, čuo sam da su investirali ogroman novac i siguran sam da izgleda odlično. Poslednji put sam igrao u Banjaluci 2017. godine i kad sam video neke fotografije iz vazduha, zaista je neprepoznatljivo“, rekao je Marcan.
Zatim je nastavio da pohvalno govori o samom turniru.
„Turnir je pre svega neverovatno jak zbog postave sa Đokovićem i Rubljovim, ali ova četvorica mladih tenisera. Pogotovo Van Aš koji je sada probio Top 100, tako da je to ozbiljna postava za turnir iz serije 250“.
Njegovo igranje fjučersa ima dve faze. Jedna sa početka karijere, a druga kada je trebalo popravljati poziciju. Ipak, za mnoge ljubitelje je to pravi – čisti tenis.
„Onaj prvi deo, počeci profesionalizma na najnižem nivou, tačnije na fjučersima, tog dela se sećam sa nostalgijom. Neke kasnije sa manje sete. Imao sam dobru juniorsku karijeru, a nakon toga sam išao na koledž jer sam procenio da nemam kvalitet da mogu odmah da probijem na pro turu. Nakon jedne godine koledža sam otišao tokom leta da igram fjučerse, a tada sam mislio: Videćemo kako prođem, ili ću se vratiti na koledž ili ću ići u profesionalce. Tu je bilo super, putovali smo po zabitima, užas su bili uslovi, ali sam ja uživao u tome jer sam voleo to što radim.
Nema strimova, igrali smo fjučerse i na dva metra od železničke pruge, pa ti voz prolazi iza terena. Bilo je svega, ali smo uživali jer smo voleli to što radimo. Na tom nivou se ne valja zadržati predugo jer možeš da stagniraš, a onda krenu frustracije jer znaš koliko nivoa još uvek imaš iznad. Nisam se mnogo zadržao na njima, ali kada mi je pao renking morao sam da se vratim na fjučerse da bih podigao renking. Taj drugi talas igranja fjučersa mi nije ostao u lepom sećanju jer sam očekivao da ću u toj fazi karijere već biti na većem nivou.“
Smatra da je najbolji put za većinu igrača upravo koledž, a objašnjava i zašto.
„Tvrdim da je za 95 odsto Evropljana koji završavaju juniorsku karijeru koledž prava stvar zato što je tačno ta jedna stepenica između juniorskog i seniorskog tenisa. Procep između juniorskog i seniorskog tenisa je ogroman i jako su retki igrači kao što je Dino Prižmić ili Luka van Aš, ta četvorica mladih igrača u Banjaluci. Ako u poslednjoj juniorskoj godini ne možeš da napraviš 10, 20 poena, ako proceniš da ne možeš u prvoj seniorskoj godini da dođeš do 300 i da kucaš na kvalifikacije grend slemova bolje je otići na koledž. Uostalom, ne moraš da odigraš četiri godine, možeš posle svake godine da proceniš da li da ideš u seniorski tenis. Međutim, tu je zahtevno proceniti koji je pravi koledž pravi za tebe jer ima puno igrača i puno koledža i pronaći ono što najbolje odgovara nije lako.“
Pojasnio je i zbog čega to ne bi trebalo otpisati ni u jednom trenutku mogućnost da se ode u SAD. Uostalom, reakcija ljudi koji tamo žive najbolje svedoči koliko je to velika stvar.
„Iz toliko razloga je to kvalitetna stvar, ja imam dalje rođake u SAD, ja sam se predomišljao da li ću ići na koledž, a oni su „padali u nesvest“ jer kako je moguće da ja koji sam iz jedne male Hrvatske dobijam punu stipendiju i nisam siguran hoću li da idem ili ne-.Oni su štedeli za svoju decu od kad su se rodila za koledž i da im neko da punu stipendiju su spremni da urade sve.“
Marcan se jedne pobede posebno seća i to u rodnoj Hrvatskoj. Bio je to poseban momenat za njega.
„Najupečatljivija je pobeda nad Simoneom Bolelijem u Umagu, na moju žalost su tada bila tri kola kvalifikacija, a ne dva…. U trećem kolu sam bio „mrtav“ i usko izgubio od Đanluke Naza koji je kasnije igrao i prvo kolo sa Mateom Delićem, što se tada smatralo dobrim žrebom. Pamtim taj meč sa Bolelijem na grendstendu, krcate tribine, mnogo poznatih i bio je vikend. U Umagu je vikednom uvek mnogo ljudi, bilo je tu još nekih pobeda. Dobio sam par igrača koji ne znam da li su u tom trenutku bili Top 100 ili su bili tu, pa su kasnije ispali. Ima tu još nekoliko mečeva, ali mi je meč sa Bolelijem najupečatljiviji“, poručio je Marcan.
Pojasnio je kako zapravo izgleda tenis na najvišem nivou.
„Na ATP turu postoje izazovi kao što su menjanje vremenskih zona i što si stalno u hotelu, koliko god to zvučalo sjajno nakon nekog vremena to što nemaš kuću u kojoj imaš spavaću sobu, dnevni boravak i kuhinju… Ima to svoje izazove, ali hajde da budemo realni. To je visok život, pogotovo u odnosu na to kako žive ljudi na našim prostorima. Odjednom više ne spavaš u hotelu koji nije ispod pet zvezdica i gde noćenje nije ispod 300 do 1.000 evra, zavisi od destinacije, imaš izobilje hrane, pića, opreme i stručnog osoblja. Život na tom nivou je visoki nivo koliko god imao svojih izazova i da je teško, ali budimo realni to je život na visokoj nozi.“
U jednom trenutku je shvatio da je dosta. Bilo je to mnogo ranije nego što je očekivao, ali nije imao nikakvu dilemu.
„Shvatio sam to kada sam prestao da uživam u tome, sa 26 godina sam prvi put napokon došao do glavnog žreba grend slema u dublu i već sedam dana nakon toga mi je svega bilo preko glave. Kada sam došao na najviši nivo u karijeri meni je bilo dosta, tada sam shvatio da ako sada u ovakvim okolnostima kada sam u uzlaznoj putanji ne uživam u tome, možda je vreme da se stane. Emotivno sam bio potrošen jer sam emotivno proživljavao poraze i pobede, pravio sam i mnogo grešaka jer nisam imao mentora sa iskustvom, zbog finansija sam bio primoran da putujem sam i kada sam proživljavaš takve stvari, to te potroši. Sa 26 godina sam se osećao potrošeno i nisam više uživao. Mnogo toga me zanimalo, video sam da sam dobar u teniskim stvarima koje su usko vezane za tenis, a nisu treniranje po tri, četiri sati dnevno i svi izazovi o kojima smo govorili. Mnogo toga oko tenisa me zanima i više ispunjava nego samo igranje.“
Posle igračke karijere se tražio u različitim karijerama.
„Svašta mi je bilo ‘seksi’ i zanimljivo, bio sam komentator, pisao sam kolumne i analize. Razmišljao sam čak i o trenerskoj, pa i menadžerskoj karijeri. Imao sam dosta kontakata i mogućnosti, otvorila su se mnoga vrata i to me je privuklo. Shvatio sam da je moja karijera tu. U početku sam radio sa par igrača kao trener, osetio sam to iskustvo, a prvenstveno sam izabrao menadžersku karijeru ispred trenerske zbog toga što agenti mnogo manje putuju nego igrači. Taj porodični život mi je bitan i ako radim kao trener na najvišem nivou, a da sam postao trener to bi mi bio cilj, trebalo da bi da provedem barem 30 do 40 nedelja na putu. Nisam hteo da vodim takav život, a da imam porodicu kod kuće.“
Tokom godina je postao prepoznatljiv u ulozi kolumniste. To je bilo posebno zanimljivo navijačima koji su bili pravi teniski fanatici, mogli su da vide kako izgleda ne samo stručna analiza, već i tenis iza kulisa.
„Neskromno bih rekao da sam talenat za pisanje. Kroz osnovnu, srednju školu, čak i na engleskom na koledžu sam bio odličan u sastavima i esejima. Uvek sam dobijao dobre ocene i pohvale, to mi leži. U stanju sam kada se isključim da napišem dosta teksta u jako kratkom vremenu. Dva su razloga zašto sam završio na „Telesportu“. Prvi je bio što me mnogo zanimala sportska analitika, ne samo u tenisu nego i u drugim sportovima i u to vreme je bila renesansa u Hrvatskoj po pitanju fudbalske analitike.
Čak su bili i portali poput „Tribina.hr“ gde su svi mogli da naprave svoj profil i da piše analize, pa bi drugi to ocenjivali. Imao sam prijatelja Mihomila Topića koji je pisao fudbalsku analizu, uživao sam da to čitam, pa sam i njemu poslao nekoliko tekstova koje sam napisao. Bio sam na turnirima, imao sam dosta slobodnog vremena, pa sam pisao. Njima se to svidelo i tako je započela cela ta priča. Moj glavni cilj je približiti tenis sportskim zaljubljenicima, imao sam osećaj, a i dalje ga imam da ljudi na našim prostorima tenis prate prvenstveno jer se klade na tenis. Ima mnogo ljudi koji vole sport, ali ne nužno vole tenis zbog toga što ima ga niko nije približio. Moja ideja je da pridobijemo ljubitelje sporta da bliže prate tenis, da ne prate tenis samo zbog klađenja.“
Pohvalno je govorio o Srbiji i srpskom tenisu.
„Širina koju srpski tenis ima čini da se u Srbiji više prati tenis nego u Hrvatskoj. Lako je što ima Novaka koji je najveći ikada, ali toliko igrača u Top 100 u muškoj i ženskoj konkurenciji i juniora. To mnogo doprinosi.“
Kako bi mogao da se unapredi sport?
„Tenis je specifičan i uska je demografija kojoj se obraća. Potrebno je vreme da ljudi pohvataju tur i sistem bodovanja, specifično je, treba mu dati vremena. Ali opet postoje način da se popularizuje sport kroz saveze, kroz marketing i događaje.“
Govorio je o tome koliko je to zapravo težak put za sve talente.
„Kada je Krajinović pričao kod Ivana Ivanovića da je bio u taksiju i rekao da je 50. na svetu, a taksista mu je rekao: Pa dobro, mlad si, imaš još vremena. To je u neku ruku prokletstvo. Mi smo imali slično prokletstvo sa Goranom, dobili smo nezavisnost i odmah je osvojio grend slem, bio je na samom vrhu. Delovalo je ljudima da je to uradio sa lakoćom, da je to normalno. Onda su se vremenom ljudi edukovali i shvatili, ali generalno je sportskim ljubiteljima koji nisu teniska publika teško objasniti koliko je teško probiti se. Kada dođe neko kao Prižmić ili Borna Ćorić pre njega koji sa lakoćom savladavaju te stepenice onda se ljudima čini da to nije komplikovano. Ljudi očekuju da će nastaviti da savladava prepreke linearno do samog vrha i kada se dogodi zastoj onda ga vrlo brzo publika otpisuje. Primetio sam to i u inostranstvu, Britanci na primer to isto rade jer su imali bogatu istorijum, imaju zahtevne medije, nekog odmah pribiju na stub, ne vide širi kontekst i ne daju mu vremena.“
„Velika trojka“ koju čine Rafael Nadal, Rodžer Federer i Đoković dugo je bila nedodirljiva, a sada se stvara nova trojka u liku Holgera Runea, Karlosa Alkaraza i Janika Sinera.
„Zanimljivo da generacija 91′, 92′, 93′ godište nije uspela da prekine dominaciju, pa ni generacije 95′, 96′, 97′ isto nije uspela da prekine dominaciju. Sada generacija 01′, 02′, 03′ je novi talas koji pokušava da prekine dominaciju njih dvojice. Ide im u prilog i što su ovi nekoliko godina stariji, Novaka i Rafu mi penzionišemo godinama, ali ne znamo kada će to da stane. Činjenica je da nisu mlađi, pa bi ovo mogla napokon da bude ta generacija. Dobro je za tenis da opet imamo tri igrača koji su u vrhu, a svi veoma različiti. Ta različitost u ličnostima je tenis uvek držalo još od vremena Borga i Mekinroa, pa Samprasa i Agasija sve do danas. Mislim da je budućnost tenisa dobra, nagrade na turnirima svake godine idu sve više i više, penzioni plan isto raste. Ide to u dobrom smeru.“
Kako sada izgleda Novakov dan, Marcan je pretpostavio ko je ključni faktor.
„Uglavnom sam pratio rezultate, ne toliko mečeve. Novak kao Novak, gde god da se pojavi on je glavni favorit i to će biti tako još neko vreme. Ključno je da u ovom periodu karijere ostane zdrav. Ono što je uradio u Melburnu je fascinantno za nekoga ko ove godine puni 36 godina. Mislim da najviše vremena provodi sa fiziterapeutom, sa Miljanom ili sa nekim drugim iz ekipe. Taj deo je ključan, a dokle god je to dobro ostalo nije bilo upitno.“
Zbog čega toliko dugu traju? Jedan od razloga leži u želji za dokazivanjem svakog dana.
„Novaka, Rafu i Rodžera vidim kao velike šampione koji su rođeni da se takmiče i to će raditi dok im krv teče u žilama. Rodžer je možda mogao da ode ranije, pa možda ne bi otišao u okolnostima u kojima je otišao. Ja nekako vidim da će i Rafa i Novak ići tim smerom, koliko god im teško, oni su mentalno toliki jaki i da je ta želja za pobedom baš jaka, igraće dok god ih noge drže.“
Ne dopada mu se priča o GOAT debati, pre svega jer ljudi gledaju to iz više različitih uglova.
„Po meni je ključno definisati GOAT, koji je to kriterijum za najvećeg ikada. To mi je malo izlizano ne samo u tenisu, nego i u drugim sportovima pa imamo je li Lebron ili Džordan, Mesi ili Maradona. Ne vidim svrhu da nekog označimo kao najvećeg ikada svako je u svoje vreme ljude ‘bacao na dupe’ i tome treba odati počast, a sada ko je veći ili najveći. Ta rasprava je bezveze, ali ako se već raspravlja prvo treba definisati pravila. Ako su za nekog brojke onda je to Novak, ljudi kažu da je Muhamed Ali bio veći od boksa. Ako je neko od ove trojice došao do toga onda je to Rodžer.“
Marcan je u ovom trenutku agent Prižmiću koji je u Banjaluci upisao dve velike pobede i izborio glavni žreb. Ipak, jedna stvar ga oduševljava kod mladog Hrvata.
„On je igrač koji je neverovatno posvećen tome što radi. Toliko je u tenisu, toliko stvari žrtvuje da bi mogao da bude na terenu, u teretani i kod fizioterapeuta. Prvi put kada sam ga video sa 12 godina sam odmah video koliko je posvećen to je jedan od uslova da bi bio na visokom nivou. Ima igrača koji nisu takvi, ali su oni neverovatno talentovani. Mene kod Dina prvo fascinira posvećenost i profesionalizam, ali i glava koja dolazi do izražaja u najbitnijim trenucima kada odigra najbolje poene. Koliko god da sam blizu njega jer ga pratim skoro šest godina i koliko god vidim da neke stvari mogu da budu bolje kada se odmaknem i pogledam celu situaciju mogu da budem zadovoljan njegovim razvojem.“
BONUS VIDEO „Gde da idem, ja sam živeo 60 godina da ovo vidim“: Gužva na treningu Đokovića
