0
I to je moralo da se desi. Iako sam bio duboko ubeđen da se neće meni desiti nikada i da je to jedna od stvari koje se dešavaju samo drugim ljudima, sada sam to osetio na svojoj koži.
„Nestale“ su mi dragocene stvari.
Ali, nije u pitanju nikakva priča u stilu Indijane Džonsa, već nešto što se na dnevnom nivou dešava milionima ljudi.
Prešao sam gotovo ceo svet u jednom prilično napornom putovanju, kako bih sa lica mesta za Nova.rs pratio novi pohod Novaka Đokovića na titulu, i kada je sve delovalo da ide kao podmazano došlo je do neplaniranih komplikacija.
PROČITAJTE JOŠ
Ali, krenimo redom.
Dobio sam drugu godinu za redom priliku da otputujem na Australijan open, što mi je ukupno treći grend slem jer sam prošle godine posetio i Vimbldon, a pre odlaska i poruku da se ne vraćam ako Đoković ne osvoji titulu.
Moju suprugu generalno ne zanima sport, ali teško mi je da pronađem mnogo strastvenijih navijača Novaka Đokovića od nje. Ako i postoji nešto što bi moglo da nam ugrozi brak, to su trenuci kada tokom nekog meča iznervirano opsujem Novaka što je odigrao slajs, a mogao je na primer da napadne direktno po paraleli.
„Što ti ne igraš kad znaš sve, prestani da mu soliš pamet“, bio je čest odgovor kao da Đoković može da me čuje.
Ta njena navijačka strast rezultirala je i nekom vrstom ultimatuma da se ne vraćam kući ako Đoković ne osvoji titulu, jer je ona došla do zaključka da je prošle godine u Melburnu i Londonu razlog za neuspeh bio taj da sam mu ja bio malerozan iako me nije bilo u Parizu, a ni u Njujorku gde je takođe ostao kratkih rukava.
Moja računica je sa druge strane bila jasna. Polufinale Melburna, pa finale Londona, što znači da je sledeći korak osvajanje titule, 100. u karijeri i 25. na grend slemovima.
I sa tom računicom sam krenuo na put koji je za razliku od prošle godine kada sam za Melburn leteo preko Dohe ove godine uključivalo dva presedanja.
Prvo istanbul, pa zatim Bali. Kako pauze između letova nisu bile velike, nisam se previše stresirao zbog toga, čak sam se i nadao da ću makar iz vazduha videti kako izgleda Bali, taj raj na zemlji koji oduševljava sve.
Ali, tu je priča krenula naopako.
Let se odužio pa smo umesto pred zalazak, sleteli po mrklom mraku na rajsko ostrvo i sa mnogo manje vremena za sledeći let. Mrak ko mrak, izgleda isto i u Rakovici kao i na Baliju, a osim što smo u žurbi nastavili putem Melburna, u toj brzini je mnogo nas koji je krenulo u zemlju koala i kengura ostalo i bez prtljaga zbog greške radnika na aerodromu u Denpasaru.
Tako sam u Melburn posle više od 24 sata puta kada se sve sabere stigao bez kofera, a neiskusno sam odlučio da u ručnom prtljagu ne ponesem makar jednu majicu, čarape i donji veš jer kao što rekoh na početku teksta, nisam verovao da to meni može da se desi.
Tako sam zaglavio u aerodromskim procedurama koje su na moje iznenađenje prošle brzo uz obećanje da ću kofer dobiti već narednog dana jer im je bilo jasno gde je došlo do greške kada im je nekoliko desetina ljudi pristiglih sa različitih krajeva sveta uputilo žalbu na isti let.
Tada sam shvatio da najveće dostignuće civilizacije nisu ni mobilni telefoni, ni laptopovi ni silni punjači koje sam imao kod sebe već čist veš o kojem sam maštao posle tolikog puta.
Ne treba ni da pominjem da je u danu mog dolaska u Melburnu bilo preko 30 stepeni.
Pa sam nakon čekiranja u smeštaj umesto pod tuš krenuo u potragu za osnovnim stvarima dok ne stigne kofer i usput pokupio akreditaciju i još stigao da odgledam nervoznog Novaka na treningu.
Kao što su i obećali, kofer su isporučili već narednog dana, ali ni tu nije moglo bez peripetija.
Momak koji je dovozio kofer pozvao me je tek kada je došao na 10 minuta od smeštaja od kojeg sam bio udaljen u idelanom scenariju bar 30 minuta.
Kako je opcija za ostavljenje ispred smeštaja bila komplikovana, a momak odlučio da mu vožnja do kompleksa na Australijan openu nije u prolazu, usledila je moja jurnjava, ubeđivanje sa ljudima u mom smeštaju da ga prihvate bar na kratko ili da momak bar malo sačeka dok ne stignem.
Kao da to nije bilo dovoljno, padala je i žestoka kiša, a šuškavac namenjen za ćudljivo vreme u Melburnu bio je naravno u pomenutom koferu.
Ipak, nešto je usporilo momka koji je dostavljao kofer, pa se na kraju sve dobro završilo i ja sam dobio svoje dragocene stvari.
Sada je na redu Novak i osvajanje titule, kako na kraju ne bi umesto povratka kući krenuo u nepoznatom smeru.
BONUS VIDEO
