0
Od njega zavisi snimak svakog poena na Vimbldonu, provera svake pojedinačne odluke, a igrači imaju potpuno poverenje u njega. Blaže Trifunovski je dobro poznato ime u teniskim krugovima, a odlučio je da za Nova.rs otvorio vrata "Oka sokolovog" i da pojasni svima kako zapravo funkcioniše.
Dok je odrastao nije ni sanjao šta će postati. Kada je to konačno postao – najpre teniski sudija (linijski, pa u stolici), onda i koordinator linijskih odluka putem računara povratka nije bilo. Trifunovski se pokazao kao nezamenljivi šraf ATP karavana i vrlo brzo postao čovek kom se veruje bez ikakve rezerve, a on to nastavlja da opravdava iz turnira u turnir.
Ovo je njegova priča.
PROČITAJTE JOŠ
Upravo on ocenjuje kakve su odluke donete i ko će raditi koji meč, koje terene. Sve ono što se vidi u trenutku kada igrači zatraže čelendž se zapravo radi neprestano. Kad god sudija zatraži da pogleda snimak on ili njegovi ljudi pokazuju to na delu.
„Moj redovni posao, ne ovde na Vimbldonu, jeste da radim za ATP i ja koordinator linijskih odluka putem računara. Sve što se dešava sa tim ide preko mene, ja pravim trening za sve ljude koji su u poslu. Najvažnije je da ocenjujem kako se sudi, to znači da kada imamo taj sistem jedan zvaničnik ATP je uvek tamo gore gde je sistem u upotrebi da bi se kontrolisalo. Sistem je nezavistan i različite su kompanije. Ovde imamo „Hok aj“, „Foks ten“ i „IMG“. Svaki put kada kompanija daje usluge igračima mi moramo da imamo zvaničnika da kontorliše da sve bude u redu, da niko ne manipuliše sistemom i ne radi ništa nelegalno. Tako igrači mogu da budu mirni da je sve urađeno kako treba. To mi je normalan posao sa ATP, pravim sve dezignacije u svetu, ko ide gde, da odobrim ko ide od naših sudija. Sve što je u vezi tog sistema, sa turnirima, organizacija, koliko terena imamo, koliko je ljudi potrebno sve se to radi sa ATP. Na grend slemovima imam ugovor i radim obično Australijan open, Vimbldon i US Open jer na Rolan Garosu za sada nema nema sistema linijskih odluka putem računara. To je jedini grend slem koji ne radim, ali to je izvan mog regularnog posla.“
Polovinu godine provede na putovanjima i radi na turnirima širom sveta. Ipak, počeo iz Makedonije.
„Ugovor sa ATP mi je 20 nedelja uz osam nedelja sa grend slemovima, nekad radim i 30 nedelja non stop na terenu i nisam kući. Živim u Nemačkoj, ali kada sam izašao iz Makedonije krajem 1994. godine emigrirao sam na Novi Zeland i tamo sam živeo 15 godina. Imam novozelandsko državljanstvo i pasoš i zvanično sam za teniski svet Novozelanđanin, ali u principu i u mojoj duši ja sam Makedonac. Oženio sam se 2006. u Nemačkoj i od tada živim tamo.“
Pojasnio je kako je postao i ono što je danas. Bilo je tu malo sreće, mnogo znanja i mnogo, mnogo ljubavi prema tenisu.
„To je bilo sasvim, sasvim slučajno. Kada se Jugoslavija raspala, dok sam još živeo u Makedoniji, igrao sam tenis rekreativno, ali sam uvek bio zaintersovan. Gledao sam mečeve i video da neko treba da sudi i prijavljivao sam se za taj posao. Kada se Jugoslavija raspala, Makedonija je probala da bude deo ITF i oni su im rekli da moraju da imaju sudijsku organizaciju. Niko u to vreme nije znao šta to znači, pa su me pitali da li mogu ja da organizujem za njih. Kontaktirao sam ITF i onda je došao jedan Slovenac u Skopje i održao nam prvi kurs za sudije. To je meni ostalo tako u glavi da sam rekao ovo je posao za mene, putovanje po svetu. Kada sam otišao na Novi Zeland dva, tri meseca posle sastanka prvo što sam uradio je da sam postao član sudijske organizacije. Nisam imao ni račun otvoren, prvo sam postao član sudijske organizacije.“
Ubrzo je dobio priliku da se oproba na najvećoj sceni.
„Daleke 1994. godine nije bilo puno sudija u svetu i odmah su mi dali šansu, imali su čelendžer u Velingtonu gde sam otišao i radio nekoliko mečeva u stolici. Tada su mi rekli da radim dobar posao, imali smo turnir u Ouklendu, WTA i ATP, radio sam i to verovatno dobro i dali su mi šansu da idem u Australiju. Te 1995. godine sam u Australiji stigao do belog bedža, počeo sam da putujem po Aziji i Australiji tamo gde sam mogao da radim. Tokom 1997. godine sam otišao u Singapur po sledeću značku to je bila bronzana, položio sam to i od 1998. sam počeo da putujem stalno po svetu. Otprilike sam svake godine šest, sedam meseci putovao po svetu i onda se više nisam vratio svom poslu koji sam radio u Makedoniji – ja sam specijalista medicinske biohemije. Radio sam u bolnici, bio sam šef biohemijske laboratorije devet godina, ali evo već 27 godina nisam ušao u bolnicu i nemam nikakav kontakt sa medicinom. Bio je moj san da radim u tenisu i da putujem oko sveta.“
Sudbina je htela da upravo on preuzme taj posao i ATP sada, baš kao i igrači, ima puno poverenje u njegov rad.
„Kad je ‘Hok aj’ došao na tenis bio sam u Majamiju linijski sudija. Imali smo prvi meč u Majamiju, počeo je Hok aj, radio sam za ATP, ne kao sada sa ugovorom, već sam bio prisutan i pojavila se potreba da neko kontroliše ovaj sistem. Do tada su to radile sudije na stolici četiri ili pet njih. Neko je išao tamo, pa su drugi dolazili, menjali su se, ali im se to nije sviđalo jer jedan sudija treba da bude na terenu 1, a već je gore, pa se meč premesti… Bila je to komplikacija, pa su rekli u redu poslaćemo jednog čoveka samo za to. Pošto sam bio mlađi došao sam u pravo vreme i rekli su mi da će me trenirati da budem ovo. Tako je sve počelo, a u tom trenutku sam bio sudija na stolici. Došao sam do srebrne značke i radio sam dosta na ATP, ipak oni su bili zadovoljni onim što radim, pa su me od stolice polako premešetali sve više i više ka sadašnjoj poziciji. Jednog dana su rekli da stopiram da budem sudija u stolici i da dobijam ugovor za trenutku poziciju. U suštini sam sada zadužen za to.“
PROČITAJTE JOŠ
U svakom trenutku, svaki teren prati dvoje ljudi. Jedan se bavi praćenjem svakog poena, a drugi zvaničnik ATP brine da sve prođe u najboljem redu. Uvek ima i rezervni sistem, u slučaju da dođe do problema sa prvim. Iako deluje na prvi pogled jednostavno, mnogo je stvari na koje bi trebalo paziti.
„U principu to je tehnologija koja prati lopticu. Pokušavaju da imaju informaciju u svakom trenutku gde se loptica nalazi. Ima 10-12 kamera oko terena. Informacije iz kamere uzimaju otprilike oko 60 kadrova u sekundi. To znači da u svakoj sekundi oni 60 puta kliknu, da znaju gde je lopta. Informacija onda dolazi u softver, kalkuliše brzinu lopte, spin… Na kraju, naprave rezultat gde je lopta u svakom trenutku, Pre meča, pre turnira, oni izmere teren, tačno u milimetar. Sistem zna gde je teren, pravi kalkulaciju kada lopta prvi put dotakne podlogu. Mi imamo informaciju čim lopta dotakne teren. Recimo, linijski sudija kaže ’aut’, mi odmah imamo informaciju da li je to tačno ili nije. Ako se pozove čelendž, mi tu informaciju prenosimo ljudima preko lepe grafike. Kod nas su samo brojevi, kalkulacije. Sistem pravi predviđanje.
Pojasnio je i kako se bira sistem koji će se koristiti.
„Moramo da znamo da je sve predviđanje, kalkulacija. Nije to 100 odsto. Svako me pita koji je procenat tačnosti sistema. Ja ima kažem: ako imamo bolji sistem, kojim možemo postojeći da testiramo, mi ćemo upotrebiti taj drugi sistem. Međutim, nema. Kako testiramo sve sisteme? Postavimo kamere za veliku brzinu na liniju i onda sa topom, pucamo lopte non-stop blizu te linije i onda na našoj kameri vidimo koliko milimetara je out ili in. Onda bilo koji sistem pitamo – koja je vaša odluka? Oni kažu, recimo, 1 milimetar je napolju, mi imamo npr. dva milimetra napolje. Onda kažemo da je to prihvatljivo za nas jer je to veoma mala razlika. Međutim, mi ne dozvoljavamo sistemu da ima veliku razliku od onoga što mi vidimo sa kamerama za merenje velike brzine.“
Zašto se ne koriste kamere za merenje velike brzine? Evo i odgovora, zašto je, na kraju dana, to kalkulacija.
„Problem sa ovim kamerama je da ima domet samo 10 do 25 centimetara. Moraš da je postaviš, kalibriraš. Ne možeš svuda da je postaviš, već samo kalibriramo tamo gde je testiramo i onda ’opalimo’ 100-200 loptica koje su sve negde do 5 milimetara razlike. Mi ih prihvatamo kao tačan sistem. Ljudi često kažu da „oko sokolovo“ ima recimo 3 odsto greške. To nije greška, već normalna razlika koja postoji kod testiranja svakog sistema. Tri procenta mogu da se razlikuju od naše kamere, ali to ne znači da su oni 97% tačni. Ljudi ne shvataju baš najbolje kako funkcioniše testiranje
Tokom mečeva smo u posebnoj prostoriji. Ovde na Vimbldonu imamo šest glavnih terena. Tamo imamo posebnu prostoriju za svaki teren. Za ove druge terene, imamo jednu veliku prostoriju. Za svaki teren imamo posebnu stanicu. Imamo jednog operatora hawk-eya i jednog zvaničnika koji nadgleda od ATP ili ITF u ovom slučaju. Čujemo šta se sve dešava na terenu, operator svaki poen startuje i završava, u svakom trenutku imamo rezultat svake lopte.“
Od kada se ovi sistemi koriste sačuvan je svaki poen ikada odigran na ATP nivou.
„Kad meč počne, operator startuje poen i završi poen. Svaki poen je jedan fajl. Te fajlove čuvaju, tako da možemo naći meč od pre tri godine. Dan-danas možemo da znamo da li je to tada bilo korektno ili ne. Kad meč počne, koncentrišemo se na meč. Kada je neki čelendž, mi to pripremimo i pokažemo ljudima. Na kraju meča zaključimo taj fajl i ide u arhivu.“
Od 2025. godine više neće biti linijskih sudija, već će ih u potpunosti zameniti mašine. Tačnije, ljudi koji rade „oko sokolovo“ će sada biti još bitnije da prate ono što mašina odlučuje.
„Uvek neka odluka ima dve strane, zavisi kako gledate. Tradicija, linijske sudije, imali smo to 100 godina… Međutim, teniski šefovi su napravili veliku anketu, ispitivali su mišljenja igrača, publike, direktora turnira, sve aspekte, šta je dobro za biznis, koliko košta. Napravili su studiju koja je uzela sve u obzir i ATP je doneo odluku da od 2025. budemo na svim turnirima. Mislim da je sport, za tenis, normalno da se tehnologija uvodi. To je budućnost. Sa ljudske strane, žao mi je što će linijske sudije nestati iz teniskog sveta jer smo svi počeli iz najosnovnijeg nivoa i razvili se do toga što smo danas. Šta je tu je, ne možemo da se suprotstavimo nečemu što donosi napredak u svetu.“
Šta se dešava kada neko od igrača zatraži čelendž? Iz te prostorije upravo Trifunovski ili jedan od ljudi koje je izabrao za taj meč prikazuje grafiku sa poenom. To je upakovano da izgleda sjajno, a sve vreme se prate dešavanja na teren da bi bilo u skladu sa onim što sudija kaže.
„Ja gledam meč, već znam šta se dešava i to pripremim. Kada sudija objavi čelendž, onda ga ja pokažem. Ako on to ne uradi, ja imam čelendž spreman, ali čekam da on da znak. To je normalni ‘review system’. Ono što se događa od 2025. je uživo sistem. U sištini je isti sistem, međutim, tu se odluke automatski na terenu čuju. To već imamo na nekim turnirima, bez linijskih sudija. U tom sistemu, mi dajemo odluku instant – ne čekamo nikog, nema više čelendža. Ovo je lajv, ako je lopta aut iz zvučnika ide glas da je aut. Taj sistem funkcioniše na isti način kao ovaj, pravi kalkulacije, ali odluka koja se donosi je povezana sa sistemom za razglas na turnirima. Taj sistem će biti tu potpunosti uveden na ATP-ju od 2025. godine – dakle, nema linijskih sudija, sve će biti automatizovano. Prednost tog sistema je da igrači neće imati pogrešne odluke, a i neće biti čelendža. Svaki put kada lopta bude u autu oni će to znati, tako da to daje igračima prednost da se koncentrišu na meč, da ne misli da li je neka pogrešna odluka, da li su izgubili a trebalo je da čelendžuju, da se ne svađaju sa linijskim i glavnim sudijama… To će, za mene, biti najveća dobit za igrače“.
Nijedan igrač nikada nije tražio da vidi snimak poena.
„Nije, nije. Imamo predstavnika koji garantuje da je sve tamo napravljeno kako treba. Nismo imali slučajeva, imaju puno poverenje u nas jer je to naš posao“.
Dešavalo se da ima kvarova, ali su napravljene i rezervne varijante kako bi se to sprečilo.
„Kao i svaka tehnologija, dogodi se da da nešto krene po zlu. Imali smo primera kada nestane struje i onda ništa ne može da se dogodi. Dešavalo se ranije da operator ne startuje poen i to rezultira time da nemamo nikakvu informaciju, jer nije dao informaciju kamerama da krenu da snimaju. Desi se i da softver pukne. Kada radite sa tehnologijom, morate da razmišljate o tome da nešto može da krene naopako. Međutim, to je veoma, veoma retka stvar. Ovih 15 godina koliko imamo sistem, pitanje je da li se desi jedanput na 10.000 čelendža, tako da nije nešto što nas zabrinjava. Međutim, mogućnost je uvek tu da tehnologija zataji“.
Pojasnio je koji su kvaliteti neophodni da bi se radio ovaj posao i odmah je jasno da nije za svakog.
„Posao kao posao nije stresan za mene lično. Ja znam šta radim, radim to već toliko dugo da mogu da kažem da sam veoma, veoma upoznat sa sistemom, tako da ništa ne može da me iznenadi, jer znam sistem od A do Š. Za mene nije stresno, međutim, da radite ovaj posao morate imati neke kvalitete koje nema svako. Prvo: Morate da volite tenis, jer gledate tenis 12-15 sati dnevno. Mislim da sam skoro pa u Ginisovoj knjizi rekorda… Mislim da niko nije gledao više uživo tenisa od mene u poslednjih 15 godina, jer u suštini šest meseci godišnje, 12-15 sati gledam tenis. Mislim da niko drugi ne radi to…
Takođe, morate da budete dobri u multitaskingu, a i da izvrsno obraćate pažnju na detalje, jer morate da budete jedan korak ispred sudije. Morate da ste spremni kada on objavi da je čelendž, jer ako vi čekate njega, pa krenete proces, sve će biti odloženo i doći će čelendž kasno, tako da morate da budete uvek fokusirani. A, nije lako da budete fokusirani kada radite 15 sati. Kada dođete ujutru onda ste sveži i fokusirani, ali posle 12 sati gledanja tenisa – ako vas ne drži koncentracija, onda to nije posao za vas“.
Ipak, ovakav posao uz prednosti putovanja po svetu donosi i velika odricanja. Trifunovski ističe da čitav dan provede radeći mečeve.
„Svaki dan, recimo ovde dolazim otprilike oko 08.30, a kad poslednja lopta završi – onda idem kući. Dobro je kod ovog turnira da mečevi traju do 23.00, jer, recimo, u Australiji smo završavali negde oko dva, tri ujutru. Ja sam imao rekordan meč Bagdatisa i Hjuita koji je završio oko 04.30 u Australiji, ja sam tada bio na meču. Sledeći dan sam morao da budem u 08.30 na terenu opet, ujutru. Na US Openu sam znao da završim oko 02.30“.
Nikada neće zaboraviti finale između Novaka Đokovića i Rafaela Nadala na Vimbldonu.
„Mislim da sam bio deo tog meča, jer u Australiji imamo sistem da kružimo po terenima, nismo samo na jednom meču, ali verovatno sam bio u tih pet sati i na tom meču. Meč koji sam najviše zapamtio i koji sam radio ceo meč je finale Nadala i Đokovića, koji je završio u 20.30, pa kad je bio skoro pa mrak kada su mu dali trofej. To je bio meč od pet sati, ja sam radio ceo meč od početka do kraja. Međutim, u tom meču ne sećam se nijednog minuta da mi je bilo dosadno, jer je meč bio toliko interesantan da nisam uopšte osećao umor ili nešto slično, jer je sve vreme bilo fantastično“.
Iako, sada ima gotovo 30 godina karijere i dalje nema meča koji bi želeo da izbriše iz sećanja.
„Pravo da vam kažem, ne sećam se nijednog meča da sam posle njega hteo da kažem da nisam želeo da budem njegov deo. Verovatno toliko volim tenis da mogu da postanem deo bilo kog meča. Pre nego što sam ovo počeo da radim, sedeo sam u Makedoniji tri sata na tribinama i gledao kada su ljudi trenirali, toliko mi je bilo interesantno. Tako da stvarno ne mogu da kažem da mi je neki meč bio toliko dosadan da nisam hteo da budem tamo. Ne znam, možda je čudno, ali je tako!“.
BONUS VIDEO Novak Đoković osvojio drugi set protiv Sinera
