0
Zorana Arunović je olimpijska šampionka u streljaštvu. Rečenica koju je čula pre tačno godinu dana, 30. jula 2024. u Parizu posle trijumfa za pamćenje u finalu miksa sa Damirom Mikecom. Zajedno sa sestrom i trenerom Jelenom osvojila je - sve. I danas se naježe kada se prisete uspeha za ceo život, iako su poslednjih meseci razdvojene, na šta nisu navikle. Zašto se Jelena Arunović kao trener otisnula u Kinu, šta je tamo naučila i kuda dalje - ovo je njena autorska priča godinu dana otkako je olimpijsko zlato zasijalo oko njihovog vrata.
U nekom trenutku, kada ostvariš sve što si zamislio – i olimpijsko, i svetsko, i evropsko zlato – ambicija ne nestaje, ali dobije drugačiji oblik. Moja me je odvela u Kinu, zemlju koja ne samo da dominira u sportskom streljaštvu, već ga oblikuje iznutra.
U tom sistemu, do sada niko izvan Kine nije radio na poziciji trenera, ja jesam. I nije jednostavno.
Kao glavni trener tima provincije Guangdong, koja broji 180 miliona ljudi i ima sopstveni sistem selekcije, priprema i unutrašnjih takmičenja, dobila sam priliku da radim u jednom od najkompetitivnijih okruženja na svetu. Sistem funkcioniše po logici zatvorenog kruga: preciznog, hirurški uvežbanog i gotovo nepropusnog. Moji rezultati iz prethodnog perioda – olimpijsko zlato, svetski i evropski vrh – nisu bili garancija da ću biti prihvaćena.
O tome odlučuje ritam svakodnevnog rada. Autoritet se ne podrazumeva. Stiče se svakim danom, svakim treningom, svakom analizom koja daje rezultat. Ulogu stranog trenera nosiš kao zarez, ne kao tačku.
I ništa se ne podrazumeva.
Kineski streljački sistem je naslonjen na vrhunsku infrastrukturu, ali unutar nje postoji potpuno drugačiji kod profesionalne komunikacije. Prvi izazov bio je jezik. Drugi odsustvo direktne povratne informacije. Treći – razlika u shvatanju pojmova kao što su poverenje, kritika, disciplina i motivacija. U takvim uslovima, strategija se svodi na osnovno, da rad govori umesto tebe. I da te rezultat legitimiše.
PROČITAJTE JOŠ
0
1
0
0
Trenerski rad bez reči, dakle. Ali ne i bez poruke. Vremenom, sistem te nauči da se oslanjaš na ono što možeš da izmeriš: vreme po hicu, amplitudu pokreta, ritam odlučivanja, stabilnost u realizaciji. Preciznost postaje univerzalni jezik. I kada je ta preciznost stabilna, dobijamo nešto opipljivo: četvrto mesto ekipno na Prvenstvu Kine – jedan krug nas je delio od medalje. Miks tim: jedan krug do borbe za bronzu. Jedna sportistkinja: krug do norme za kinesku reprezentaciju, što je u ovom sportu jedan od najviših mogućih dometa, s obzirom na broj strelaca u zemlji i nivo konkurencije.
U tom svetu, „skoro“ ima težinu. Nema opravdanja, ali postoji priznanje da se krećeš u pravom pravcu. Mesto mi je formalno dodeljeno dolaskom, ali uloga i težina su se menjale u skladu s rezultatima. Danas učestvujem u definisanju ključnih odluka, a moji predlozi postaju osnova daljih koraka. U sistemu koji retko otvara prostor za spoljne glasove, to znači da više nisam izuzetak, već funkcionalni deo strukture. A to se ne gradi reputacijom, već svakodnevnim radom. Kada sistem koji ne daje olako priznanje prihvati tvoje prisustvo kao nužnost, više nisi „strani trener“. Postaješ saradnik.
Rad u Kini nije epizoda. Ovo je proces. Bio je promena u meni, ali ne u vrednostima već u otpornosti. Shvatila sam da trener ne može ostati dobar ako se ne razvija kroz kontekst. I da preciznost, kao i poverenje, mora da se izgradi kroz sistem. Ovaj sistem je drugačiji. Ali poštuje rad. I meri ga bez zadrške.
I baš u trenutku kada se osećam kao deo tog sistema, prvi put nakon devet meseci izlazim iz Kine. Ne zbog odmora, ne zbog povratka kući, već da vodim kurs za evropske trenere, u Budimpešti.
Taj kurs, u čijem stvaranju sam učestvovala i koji vodim kao glavni tutor za pištolj od samog početka, okuplja trenere iz različitih zemalja i kultura. Ironično, ono što sam učila unutar kineskog zida sada ću preneti van njega. Iako je kontekst drugačiji, suština je ista – kako naučiti trenere da misle precizno, da posmatraju proces, da prepoznaju vrednost truda koji nije odmah nagrađen.
Odlazim kao neko ko je pre devet meseci došao u tuđu zemlju, a sada iz nje izlazi sa znanjem koje nije mogao steći nigde drugde.
Ne znam da li ću ovu priču ikada završiti. Možda i ne treba. Kada radiš unutar strukture koja ne priznaje površnost, ni ti više nemaš pravo da ostaneš površan. Raditi u najjačem sistemu na svetu nije samo privilegija. To je stalna odgovornost, i prema njima, i prema sebi.
NAJLUĐE ZLATO IZ PARIZA
0
0
1
0
0
0
0
0
BONUS VIDEO Zorana i Jelena Arunović u poseti Nova.rs sa olimpijskim zlatom iz Pariza