Dresovi kao uniforma... Dresovi kao poligon za ispoljavanje raznoraznih društveno-političkih poruka. Iz godine u godinu taj trend raste, naročito na prostorima bivše Jugoslavije.
Postoji legenda o tome da je 900-godišnji rivalitet Bergama i Breše, gradova iz italijanske pokrajine Lombardija dobio svoj novi nivo po osnivanju fudbalski klubova Atalanta i Breša.
Ratovanje je prestalo po ujedinjenju Italije, ali su tenzije morale na neki način da budu ispoljene, pa je pronađen fudbal kao medijum za to.
Tenzije… Verovatno nedovoljno jaka reč da bi se opisalo sve ono što se dešavalo na prostorima bivše Jugoslavije u poslednjih tridesetak godina.
Simbolično se kao događaj koji je označio početak kraja zajedničke države uzima čuveni duel između Dinama i Crvene zvezde na Maksimiru, prekinut zbog divljanja navijača, ali i pojedinih fudbalera poput Zvonimira Bobana.
Fudbalski stadioni su po raspadu velike države postali mesto za ispoljavanje najprimitivnijih oblika nacionalizma, slanje poruka „onima tamo“ i dokazivanje svog patriotizma, na raznorazne načine.
Korak dalje u zloupotrebi sporta u društveno-političko-propagandne svrhe učinili crnogorski funkcioneri, uvodeći i rukomet u red sportova putem kojih se „šalju poruke“.
Na iznenađenje svih, crnogorska reprezentacija je za utakmicu s Srbijom na Evropskom prvenstvu izašla u zelenim dresovima, koji dotad nisu bili u upotrebi ni na jednoj sportskoj manifestaciji sa crnogorskim timovima kao akterima.
Katalonski ponos
Fudbalski klub Barselona se smatra medijumom za iskazivanje katalonskog separatizma, kapiten te ekipe oko ruke nosi traku u bojama katalonske zastave, dok je i rezervna garnitura dresova u tom koloritu.
U svetlu tenzične situacije u Crnoj Gori izazvane spornim Zakonom o verskim slobodama, te pobuni srpskog naroda zbog toga, neko je odlučio da Crna Gora na duel sa Srbijom iskoristi da bi se plasirala posebna simbolika.
Naime, zeleni dresovi su predstavljali sećanje na Komitski pokret iz 1918. godine, koji se pobunio zbog odluke Podgoričke skupštine da se Crna Gora priključi Srbiji.
Negodovanje je kao rezultat donelo Božićnu bunu Zelenaškog pokreta 6. januara 1918. godine.
Godine posle smirivanja pobune pristalice su pokret zelenaša okupile oko Crnogorske federalističke stranke, da bi deo političkih ličnosti iz tih redova okupaciju Cetinja 1941. godine dočekao kao „oslobođenje“.
U daljem delovanju grupa zelenaških funkcionera je formirala Privremeni upravni odbor koji je preuzeo bansku administraciju od Blaža Đukanovića, čime je započela kolaboraciju sa italijanskim okupatorom.
Istorijski izvori upućuju na to i da se među njima istakao Sekula Drljević, nekadašnji ministar pravde i finansija koji se istakao kao separatistički ideolog i kreator „religijskog nacionalizma“, takozvanog „crnogoroslavlja“ za koje je tvrdio da se razlikuje od srpskog, ali i uopšte od Pravoslavlja.
Drljević je dalje kao saradnik ustaškog režima Nezavisne države Hrvatske formirao Crnogorsko državno vijeće u Zagrebu, zbog učešća u ubistvu četničkog vojvode Pavla Đurišića ubijen je u logoru za raseljena lica u Judenburgu.
Zloglasje je u sličnom periodu 20. veka pratilo i pokret „Crnokošuljaša“, odnosno stranačke vojske Nacionalne fašističke stranke u Italiji.
Njihovo delovanje, kao i standardizovanje crne boje kao dominantnog obeležja uniforme je inspirisalo i nacističkog lidera Adolfa Hitlera da kreira zloglasni SS odred.
Po kapitulaciji Italije 1943. i pada Benita Musolinija prestala je moda nošenja crnih košulja, a u jednom periodu se to smatralo, sramotom i neprimerenim činom.
Stvari se menjaju… Moda je ciklični proces, jednako istoriji, pa je revizionizam principa uvreženih po porazu nacističko-fašističkih ideja našao svoje tle takođe na prostoru bivše Jugoslavije.
Strah u umove onih koji su proživeli i preživeli ratne vihore i pomisao da bi oružje ponovo moglo da zazveči na „brdovitom Balkanu“ iniciralo je okupljanje „crnokošuljaša“ u centru Zagreba krajem februara 2016. godine.
Uz poklič „Za dom spremni“, grupa pripadnika takozvanih „Hrvatskih domoljubnih snaga“ je položila zakletvu i napomenula da je svoje „domoljublje dokazala u Domovinskom ratu“.
Vredi podsetiti – rat je završen 1995. godine, a ovaj događaj je organizovan 11 godina kasnije. Čemu to?
Kako god, razlozi verovatno postoje… I verovatno su neverovatni, negde kao i odluka Nogometnog saveza Hrvatske da sa predstojeće Evropsko prvenstvo svoju ekipu opremi rezervnom garniturom dresova u crnoj boji.
Paranoja ili ne, tek nije teško ne dobiti simboličku reakciju i sećanje na momenat iz 2015. godine kada su u Zagrebu takođe bila postrojena uniformisana lica opremlejna crnim košuljama i pantalonama, predvođena osuđenim ratnim zločincem Branimirom Glavašem.
„Ovo nije vojno postrojavanje, u stranci se osniva rekreativna sekcija. Slavonska sokolska garda će služiti u funkciji sporta i stranke“, rekao je tada Glavaš.
Zloupotreba sporta, zar ne?
Takođe, ne treba biti paranoičan i ne pomisliti da je odluka HNS da premijerno uvede novi dizajn rezervnih dresova u vezi sa činjenicom da postoji šansa za susret Srbije i Hrvatske na Evropskom prvenstvu u fudbalu ove godine.
Uslov za to postoji, da se najpre Srbija kvalifikuje kroz baraž u kom je čeka najpre Norveška, a u slučaju pobede i bolji iz duela Škotske i Izraela.
Vredi istaći i da bi duel Srbije i Hrvatske bio poslednji u Grupi D i da bi bio održan 23. jula u Glazgovu, pošto bi prethodno obe ekipe odmerile snage sa Češkom i Engleskom.
Ne bi trebalo podsećati na istoriju duela Srbije i Hrvatske u fudbalu. Ni na „Marakanu“ ni na „Maksimir“ 1999, a ni 2013. godine.
Više od fudbala, više od rukometa, više od sporta… Izgleda da se neke stvari ne mogu promeniti i da i dalje postoje ličnosti koje bi oberučke prihvatile svaku priliku za ispoljavanje ovakvih ili onakvih ideja… A da nijedna od njih nema veze sa sportom.
Da, sport i politika su nerazdvojni pojmovi, ali se čini da smo svi pomalo već matori da bismo se igrali simboličkih igrica i gurali prst u oko jedni drugima.
Ili ipak nismo?
Odgovor je na nama, u godinama koje slede, pošto su one prethodne, a izgleda i ovu aktuelnu, već pojeli oni koji u svojim stomacima već imaju tridesetogodišnje parazitiranje na nesrećama, plitkim emocijama, besu, mržnji…