0
Tuga...
Minhen, 4. septembar 1972. godine. Grupa sportista i trenera iz delegacije Izraela izašla je u grad kako bi pogledali predstavu „Svirač na krovu“, a potom večerala sa čuvenim glumcem Šmujelom Rodenskim, nakon čega su se vratili u Olimpijsko selo.
Samo nekoliko sati nakon ponoći između četvrtka i petka Josefa Gutfrojnda, sudiju na turniru u rvanju, probudila je škripa ispred vrata. Kada je otvorio, video je maskirane muškarce, pripadnike palestinske terorističke organizacije po imenu Crni septembar, kako idu kroz hodnik.
PROČITAJTE JOŠ...
Iako je pokušao da ih zaustavi bacivši teg na vrata, nije uspeo, teroristi su upali u sobu, ranilio Gutfrojnda i naterali ga da ih odvede u sobe gde su se nalazili ostali izraelski takmičari.
Time je započeo jedan od najkrvavijih događaja u istoriji sporta tokom kog je život izgubilo 11 učesnika delegacije Izraela – pet sportista i šest trenera i sudija, dok je nemačka policija u neuspelom pokušaju spasavanja ubila petoricu napadača, dok je jedan lokalni policajac poginuo u razmeni vatre.
Ovo je bio prvi ozbiljan teroristički akt koji je iskoristio sport kako bi izazvao strah u ostatku sveta. Sledili su događaji u Atlanti 1996. godine, kada je eksplodirala bomba i ubila dve osobe, potom je 1997. u Liverpulu Nacionalna trka otkazana zbog pretnje terorističke organizacije IRA bombama…
Potom je 2002. godine u Madridu pred polufinale Lige šampiona između Reala i Barselone teroristička organizacija ETA iz Baskije aktivirala bombu u blizini stadiona „Santjago Bernabeu“, u napadima u Parizu 2015. godine na meti je bio i stadion „Sent Deni“, dok je dve godine ranije u Bostonu život izgubilo troje ljudi uz 281 povređenu osobu.
Iako na prvi pogled sporadično, jasno je da terorističke organizacije namerno koriste sportska dešavanja kako bi postigli određeni cilj, a on staje u jednu reč – teror.
Za razumevanje toga neophodno je vratiti se u doba antičke Grčke i izvornih Olimpijskih igara. Jedna od glavnih stavki kada je u pitanju ova sportska manifestacija vezana je za prekid ratova. U periodu dok su trajale Olimpijske igre, grčke države-polisi prekidali su međusobna neprijateljstva kako bi najbolji rvači i atlete među njima mogli da se neometano nadmeću.
Taj osećaj prema sportu (manje ili više) opstao je i do danas u svojoj srži, jer – uprkos svim problemima i (postojećim) licemernim momentima – ne postoji sportska organizacija na svetu koja ne promoviše mir, zajedništvo… makar javno, radi populizma.
Stoga je na sportskim borilištima širom sveta moguće videti veliki broj porodica sa decom, ali i širok spektar ljudi koji dolaze kako bi uživali u nadmetanju svojih ljubimaca.
Isto je bilo i pred utakmicu Belgije i Švedske, ali su navijačke aplauze i pesmu zamenili muk i suze kada je objavljeno da su u terorističnom napadu ubijene dve osobe. Umesto sreće zbog pobede (ili tuge zbog poraza) stadion u Briselu navijači su napustili smrknutih, zabrinutih i uplašenih lica, strahujući da bi napad mogao da se ponovi.
Teroristi su, na prvi pogled se čini, uspeli u nameri da dovedu do toga da strah nadvlada ljubav prema sportu. Bar za trenutak. Ali, i taj trenutak je dovoljan da se zapitamo u kakvom svetu živimo, kad ni tako lepa stvar poput odlaska na sportsko nadmetanje više ne znači bezbednost, već se na utakmicu odlazi uz podsvesnu misao da je moguće izgubiti glavu.
BONUS VIDEO
