0
Četvorica urednika portala Nova.rs odlučila su da pokušaju nemoguće: Da trče na 35. beogradskom maratonu! Na nagovor Nele Bunčić, naše marketing menadžerke i ozbiljne trkačice, odlučili su da trče štafetni polumaraton. Prvi je u trci bio Ratko Femić, štafetu je zatim preuzeo Žikica Babović, pa Mihailo Jovićević, a kroz cilj je prošao Milan Vukelić. Uz pomoć kompanije "Nike", koja im je obezbedila opremu, oni su uspeli da pobede sebe. Na samom kraju, odali su počast Vesi Simonoviću, koji im je od samog začetka ideje bio najvatreniji navijač. Veso, ovo je za tebe!
Pao je dogovor o učešću na Beogradskom maratonu. Nela nas je nagovarala, a malo joj je pomogao i Vesa. Rekao je da će on da vozi bicikl i da nas bodri, a na kraju da nas vodi na pivo i ćevape. Kad nas je Nela odvela u prodavnicu „Nike“ da „zadužimo opremu“ više nije bilo nazad. Počeo sam da trčkaram po kraju kako bih se pripremio za tada nedostižnih 5 kilometara. Nedelju dana pre trke Vesa nas je iznenada napustio. Odlučili smo da uradimo ono što smo se dogovorili. Trčaćemo pa makar dopuzali do cilja.
Toga dana na Trgu Nikole Pašića sve je vrvelo od zategnutih torzoa. Grupice ljudi nešto poskakuju, zagrevaju se, istežu, a ja razmišljam šta mi je ovo sve trebalo. Onda se setim celog tima, odmahnem glavom i lagano uprtim tremu na leđa i zajedno se uputimo ka startnoj liniji.
Truba je označila start i reka polumaratonaca, maratonaca i nas koji trčimo polumaratonsku štafetu krenula je da se probija ka Beogradskoj ulici.
Iskusni trkači već na početku pretiču nas amatere. Slušam starijeg prosedog trkača kako govori svojoj grupici:“Kad krene nizbrdica malo se nagnite napred i pustite telo“.
Poslušao sam ga i već u sledećem trenutku moja telesina je jurila niz Beogradsku, Slaviju, pa Nemanjinu. Tada sam već huktao, stenjao i puštao meni dotad nepoznate zvukove.
Čekao me je uspon na Brankov most, prvi ozbiljniji izazov koji je trebalo pobediti. Sat je pokazivao da mi srce već lupa kao ludo, semafor je pokazivao crveno svetlo i stao sam.
Na trenutak sam odustao. Nisam navikao toliko da trčim, umoran sam, bole me noge, borim se za dah. Opet sam se setio dogovora, a i Žikica me čeka na 5. kilometru, negde kod Hotela Jugoslavija. Opet sam uprtio umor i bol prebacio preko leđa i poneo ih prema cilju. Bubnjari ispod Brankovog mosta davali su ritam. Duša je već u nosu, al’ neka sila me gura uz brdo.
Sunce je već pripeklo, ali preda mnom je Brankov most, a na njemu uvek pirka. Kriza je prošla, primičem se cilju, već vidim ljude koji čekaju da zamene trkače, ali ne vidim Žikicu. Ne bih ni znao da sam ga promašio da mi to nije rekao jedan od učesnika.
„Druže, trebalo je tu štafetu da predaš pre 300 metara“, rekao mi je.
Ubrzo je Žikica trčao ka meni. Štafeta je prešla u njegove ruke, a ja sam nastavio da hodam kako bih došao do daha.
Ovog puta bio sam ponosan na sebe.
U ovom živopisnom atletskom timu definitivno sam najdosadniji lik. Nije mi bilo prvi put da trčim ovakve trke, niti da trčim na Beogradskom maratonu. Ali, Veselin bi sigurno bio razočaran ako novinar i iz najdosadnije priče ne bi izvukao esenciju.
Cilj mi je, dakle, bio da prvi put na maratonu ne odradim posao u stilu Nemanje Matića „boks to boks“, već da iznesem loptu (čitaj štafetu, p.a.) i dodam je prvom do sebe, ili fudbalskim žargonom rečeno – otvorim, primim, obradim i dodam.
Ali, naivno sam uradio ono što se u sportu nikad, ali baš nikad ne radi.
Moram da budem iskren – potcenio sam ovaj štafetni polumaraton.
S obzirom na činjenicu da mi nije prva trka ove vrste, pomislio sam da deonicu od 5,5 kilometara mogu da odskakućem na jednoj nozi, pa sam odlučio da dan pred 35. Beogradski maraton spremam sok od zove. Moj omiljeni još iz detinjstva. I sad se možda pitate o čemu ovaj truća i kakve veze sad ima sok od zove s maratonom. Pa, ima. Za sok od zove potrebni su čisti cvetovi, ubrani podalje od grada, prašine, automobila…
Ukratko – u potrazi za zovom skočio sam na bicikl, fiksirao „of roud“ maršrutu i u jednom trenutku shvatio da sam „skoro stigao do Titela“. Izujedan od buba, komaraca, ožaren koprivom, i izgreban kao da sam krotio tigra a ne brao cveće, vratio sam se kući. I umesto da se smirim, pomislio sam da bi bilo lepo da izađem malo na Zemunski kej i istegnem se pred sutrašnju trku. A, onda na Keju promenim odluku i „shvatim“ da bi mi ipak prijalo i da se „malo preznojim“. Uveče smo, naravno, navijali za Konstraktu, a Evrovizija ko Evrovizija, odužila se…
I u pet sati ujutro – BAM!
Oči kao sova, adrenalin kao da treba da rešim ukrajinsku krizu, a noge kao dva balvana. Teške, olovne.
Da, ne dužim, sreća moja da je kolega Femić bio u trkačkom zanosu pa mi je rutu skratio za pola kilometra jer je promašio mesto za izmenu štafete, a iako poznajem Mihajla skoro deceniju, priznajem da nikad nisam bio radosniji kada ga ugledam, nego na tom 10. kilometru.
„Stvarno moram da prestanem da pušim“, pomislio sam dok su mi se pluća grčila na sredini „Đilasovog mosta“, tu negde na 14 kilometru trke u koju sam ušao tačno 10.600 metara od Ratkovog starta, davno, skoro 25 minuta od ovog agonijom prožetog trenutka u kom je misao nastala.
Inače, počelo je poletno. Tamo u Milutina Milankovića, znate, ispred „Arene“, Žikica mi je pod pojas zadenuo štafetu i masa me je ponela, nosila me je potom preko Antifašističke borbe, ispod vozne stanice, u Košarskih heroja, pa do uspona na prokleti most. Uspon sam nekako i savladao, ali me prizor reke trkača koji trče ispod pilona stazom bez kraja psihički slomio.
„Gde skreću ovi ljudi, valjda na pola mosta, nećemo valjda do kraja“, pomislio sam. E pa trčalo se do kraja mosta, i ispod mosta, i preko onog malog kružnog toga (mokrog i klizavog jer smo po njemu prosipali vodu i znoj) i opet nazad na most i sve do njegovog kraja.
Jeste, hteo sam da odustanem. Nisam, zapravo, ni hteo da trčim, ali nisam mogao da se povučem pred strahom zbog zadatka kojem realno nisam dorastao (prezirao sam trčanje i kao klinac na treninzima, a kamoli sad). I nisam hteo da Veselinu kažem da ja to ne mogu, da nađe nekog drugog, da, uostalom, ima i bržih i boljih, da ih ima i u redakciji, da će se snaći kao što se snalazio prethodnih 30 i kusur godina.
A hteo sam to da mu kažem više puta za tih 20 meseci koliko sam sedeo pored njega na kolegijumu. I tu ne mislim na maraton, jasno vam je. (On da je trčao maraton bio bi Kipčoge, ne bih stigao ni vodu da mu prinesem).
Ali nisam. Umesto toga, odlučio sam da trčim za njim dok ne crknem.
A pošto nisam crk’o do 15. kilometra, opsovao sam naglas i odlučio da izdržim još 1.100 metara, sve nadajući se da mi prolazno vreme nije baš sramno. (I nije bilo, majke mi). Utoliko se negde počeo nazirati i kraj mosta, pa onda spust, poslednja krivina.
„Brate?“, pitao sam kolegu trkača pored mene.
„A?“, odgovorio mi je, i sam polu-živ.
„Koliko ima još do kraja, mislim do ček pointa?“
„Pojma nemam, brate, nema valjda još mnogo“.
I otprilike tada sam ugledao Milana: stajao je nasred staze, nekih 100 metara od mene, ruku visoko podignutih iznad glave, kao Roki…
Cupkam u mestu i čekam da vidim najvišu osobu u koloni trkača. Mihailo, naš izvršni urednik, trebalo bi svakog časa da dojuri tamo negde s mosta na Adi. Ljuti je to Kotoranin, šta je njemu par kilometrića novobeogradske nizine? Meni je, eto, uvaljen deo puta koji je praktično većim delom uzbrdo; to je, pritom, još i predstavljeno maltene kao čast i nagrada – ja sam taj koji će proći kroz cilj.
Kroz glavu mi prolaze stotine prenosa finala trka, na kojima mučenici u samom finišu upinju da grudima ukradu koji centimetar ili sekund. Bože, kakav apsurd, uvek sam mislio. A evo me sad ovde i vidim sebe kako se upinjem i prolećem glavom kroz imaginarnu traku tamo kod „Moskve“.
Gledam te ljude oko sebe, svi u sintetičkim šorcićima i majičicama, neki i shirtless, zategnuti i fit, pucaju od zdravlja i samopouzdanja. Jedna grupa se ističe – tip sa avokado čarapama vodi vežbe zagrevanja, a njih 7-8 sve ponavljaju raspoređeni u besprekoran krug. Sekta, jebote. Otkud ja među ovim ljudima, gde sam pogrešno skrenuo?
Ali, hajde sad ozbiljno: Sve ovo je veliki napredak za mene. Praktično celu osnovnu i srednju školu, a bogami i fakultet (posebno fakultet!), bio sam bucko iz grupe. Kad smo došli iz Hrvatske ’91., u osnovnoj u Mirijevu su me lokalni buliji zvali „debeli Dinamo“. Mislili su, valjda, da navijam za Dinamo i da sam Hrvat. Ah, diskretni šarm devedesetih u Srbiji!
Danas, na pragu 40. godine, ja sam fizički u boljoj kondiciji nego ikad u životu. Četiri treninga nedeljno, rođaci. Ipak, i u poslednje dve godine, koliko traje ta moja transformacija, izlazak na trčanje je uvek bio vrhunac mazohizma i večita nemoguća misija. Realno, u pitanju je običan strah, koji bi trebalo da je lak za pobediti, zar ne?
Vrte mi se tako Dinamo traume kroz glavu, kad iza okuke vidim zahuktalog Mihaila. Ne razmenjujemo mnogo reči, brzo kačim štafetu oko struka, nameštam slušalice i guram telefon u svoju slatku malu maratonsku pederušu u koju staje taman telefon i ništa drugo. Sluša li iko još na ovom križnom putu novi album Arcade Fire? U slušalicama mi bubnji The Lightning II i daje mi ozbiljan ritam.
Znam da zvuči kao totalni kliše, ali svuda oko mene dešava se eksplozija optimizma i čiste energije. Dekica ispred mene trči 10 puta lakše i poletnije od mene. Bucko u pamučnoj majici ne spušta tempo iako očigledno prolazi kroz neku vrstu pakla. Ekipa u nekim NGO majicama gura par ljudi u invalidskim kolicima. Klinci iz „Music Art Projecta“ gruvaju na uglu kod Brankovog mosta. Sve mi ovo mami osmeh od uva do uva.
Osmeh vrlo brzo prelazi u grč, jer sledi vrlo zajeban uspon uz most. Koliko sam ga puta prešao peške blaženo nesvestan tog jedva vidljivog nagiba koji mi direktno sprovodi dušu u nos. Grabim flašicu vode usput, polivam se po glavi i krećem nizbrdo. Prva kriza preživljena!
Tada tek kreće uzbrdo-nizbrdo slalom, gore uz Brankovu, pa malo dole niz Kraljice Natalije, a onda još malo uspona u drugom delu ulice, da bi pred samim krajem usledilo ono čega sam se plašio od starta – najstrmiji uspon verovatno cele trke, uz Kneza Miloša. E, tu je već i najozbiljnija ekipa za bodrenje, gde se prema meni pružaju dečje ručice da mi bace kosku, ljudi mi mašu i bodre me, vidim im u očima da žele da izdržim. Tu se i setim plana koji smo napravili: Kada završimo trku, da obučemo majice s Vesinom likom i slikamo se njemu u čast.
Ako su oni ljudi mogli da guraju kolica, ako bucku ne smeta slepljena majica, ako ova deca mogu da stoje na suncu samo da bi ti dali podršku, možeš i ti da se popneš uz Kneza Miloša, ćoravi! Vesa bi isto bio baš tu, gde je najteže, da te bodri.
Dajem gas i kao omamaljen izbijam na Kralja Milana. U daljini vidim cilj i još uvek nekenselovanu „Moskvu“. Kroz cilj prolazim iznenađujuće lako, srećan što sam živ i što sam pobedio malog debelog Dinama.
****
Bonus video: Vraća li se sjaj Beogradskog maratona
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
