1
Nekad se ne sećamo stvari koje kažemo, pročitamo ili čujemo, ali mi ljudi dobro pamtimo osećaje.
Posebno one tužne koji nas pomeraju do temelja ili nas toliko duboko uzdrmaju. To može da se desi odjednom, kad ne očekujemo, ali i kad se za to spremamo godinama.
Evo već godinama recimo smo svi svesni da Novak Đoković ne postaje mlađi svakim danom. Pa ipak bi mnogi od nas dali po jedan dan svog života da bismo njemu produžili karijeru makar za taj jedan dan.
A čovek će u maju oduvati 37 svećica na torti. Veganskoj, dabome. Tako mi ljudi pamtimo i gde smo bili kad se desilo nešto što nas je do srži ubolo.
Tako će vam skoro svi reći gde su bili kada je recimo nastradao Kobi Brajant. Ili Dijego Maradona. To je stvar sa sportskim veličinama.
PROČITAJTE JOŠ
Oni godinama postaju deo našeg bića, tako da ponekad to i ne primetimo, a onda kad pokušaju da se otuđe od nas i kažu „dosta je“, klimamo glavom i nećemo to da prihvatimo.
Tek kad to kažu, onda shvatimo šta gubimo, pa još kad nas realnost nekog novog sutra tresne u glavu, bol bude još veća i otrezni nas kao rasol.
Rasol je za sve one koji vole vaterpolo u poslednjih petnaestak godina bila jedna rečenica izgovorena i zasoljena sa mnogo suza – A sad adio.
Svi je dobro znate sa neke svoje male ili velike mature, gde se opraštate od drugova iz odeljenja i grlite se kao da se sutra svet ruši.
Za neke od nas u Srbiji, jedan vaterpolo svet se srušio u svom najsjajnijem trenutku, onom zlatnom. Krunisan istom takvom medaljom na Olimpijskim igrama u Tokiju. Predvorje te medalje nije bilo tako sjajno.
A i sumnji je bilo napretek, jer, setimo se, Srbija je u Mađarskoj, godinu i po dana pre Olimpijskih igara bila tek peta u Evropi. Srećna je tada bila okolnost što su „delfini“ osvojili Svetsku ligu 2019. pa kao takvi otišli na Igre u Japanu.
Imao sam tu sreću, ali i nesreću da iz prve ruke pratim to prvenstvo 2020. Pre celog onog haosa sa pandemijom korone, video sam kako Mađari održavaju svoju Duna arenu, kako održavaju sjaj svog vaterpolo sporta i da u jednom trenutku osetim bojazan šta će biti sa našim.
Znalo se da se Filip Filipović, Andrija Prlainović, Duško i Gojko Pijetlović, Milan Aleksić i Stefan Mitrović posle Tokija opraštaju posle mnogo godina u najdražoj kapici. Nije se znalo šta će biti posle toga. Onaj revijalni oproštaj sa Italijom u Beogradu godinu kasnije je bilo nešto samo simbolično, suze su se dotle već prosušile.
Strah od nepoznatog je usred prvenstva 2020. kod nas novinara privremeno otklonio šok zbog vesti da je Kobi Brajant poginuo u helikopterskoj nesreći u Kaliforniji i sve ostalo je danima palo u drugi plan. Pa čak i budućnost naših vaterpolista i sporta u kom smo sada već decenijama računali na sigurne medalje.
Ta bojazan se tek u godinama posle oproštaja „šestorice veličanstvenih“ pokazala kao opravdana. Jeste Filipović pre Tokija rekao da je konkurencija tamo jaka, da će svaki od naših momaka odigrati tako da svaki sekund vredi i sve to je postalo jasno u poslednjoj četvrtini finala protiv Grčke kada je Srbija od 10:10 došla do 13:10.
Koji god da je bio rezultat, neka je i Grčka vodila sa 13:10 na pola četvrte, opet biste imali čemu da se nadate, verovali biste, jer su vas „delfini“ na to navikli. Nema poraza, nema predaje.
Generacija majstora je od dvehiljaditih preuzimala štafetu od one generacije sa Ikodinovićem, Šapićem, Vujasinovićem, Savićem, Šefikom i petnaestak godina uništavala sve protivnike redom na putu do medalja od kojih bi mogao da se pozlati ceo Hram Svetog Save i spolja i iznutra.
Zato se razume da nije lako kad se istovremeno povuku momci koji bi odmah mogli iz bazena i sa poslednje utakmice da produže u neki hram na vaterpolo Olimpu, kad bi takva zgrada postojala.
Filip Filipović, Andrija Prlainović, Stefan Mitrović, Duško Pijetlović, Milan Aleksić i Gojko Pijetlović su se na takmičenjima uglavnom smejali, a onda na aerodromu „Nikola Tesla“ zajedno zaplakali.
„Hvala na ovako divnom dočeku, morao bih da ispravim sve, ja sam sam jedan od ovih najboljih, jedan od 13 veličanstvenih, velika je privilegija biti pre svega deo ove ekipe, kapiten, na kraju ove divne epizode, na kraju najlepšeg i za neke od nas poslednjeg plesa. Verovali smo do kraja, hvala ovom čoveku pored nas, pored mene, što je verovao u nas i što nas je trpeo. Potajno je plakao i molio se da se sve ovo završi kao što se završilo. Vredelo je svakog trenutka treninga, maltretiranja, utakmica, onoga što je van bazena, što nikad nećete saznati. Već sada smo celu naciju učinili ponosnom, familiju, prijatelje, mnogo je odricanja iza ovoga. Kada se sve ovako završi, dobije se viši smisao. Hvala Srbijo, ovo je za vas“, rekao je Filipović na aerodromu posle Tokija i Stefan Mitrović je onda krenuo sa: „A sad adio“, a Savić, onolika ljudina, naprosto se slomio.
Zaplakao je i pustio sve iz sebe, potvrdio je Filipove reči da je sve TOLIKO značilo i da, kad je ljubav prava i iskrena, a želja unutra kuva kao vulkan, put do uspeha se sam otvara. Ta stranica uspeha je bar na neku godinu zatvorena posle Olimpijskih igara u Tokiju. Od tada kao da lutamo. Savić je otišao ubrzo nakon „veličanstvenih“, iza njih je skupa ostalo preko 170 medalja.
Pa samo Filipović ih ima 35, više nego mnogi od nas godina života. Prlainović i Duško Pijetlović po 33, Stefan Mitrović 26, Gojko Pijetlović 25, a Milan Aleksić 24. Ljudi moji!
Ostali su nam neki drugi momci predvođeni Urošem Stevanovićem sa klupe i Dušanom Mandićem u bazenu koji su lani bili četvrti u Fukuoki na Svetskom, ove godine u Dohi šesti, na Evropskim prvenstvima u Splitu 2022. deveto mesto, ove godine sedmi u Dubrovniku.
Ti rezultati nisu sami po sebi toliko problematični kao onaj osećaj kad znate da igrate protiv Francuske i strahujete da li ćete dobiti. Nema više one sigurnosti i samouverenosti do nivoa arogancije – zgazićemo ih, ili možda u vaterpolu kažu: udavićemo ih, svejedno je.
Već neke tri godine nismo se oporavili od odlaska šestorice veličanstvenih kojima se sada pridružuje i sedmi, Branislav Mitrović, jer na kraju sezone ide u penziju i ne putuje u Pariz.
Nismo se oporavili ne znači da nećemo svim srcem da bodrimo i vaterpoliste koji se i sada odazivaju pozivu, samo što ćemo verovatno nešto češće kao navijači i novinari verovatno morati da slušamo nešto u stilu: „Danas svi igraju vaterpolo“, jer mi u njemu više nismo dva koplja iznad većine ekipa.
Zbog toga se pred Pariz prvi put sa zebnjom i prekrštenim prstima iza leđa nadamo nekoj medalji, ali to više ne smemo pred svima da izgovorimo naglas. Valjda hoćemo opet jednog dana.
BONUS VIDEO 40. godišnjica Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu
