7
Danas su ga mnogi zaboravili. Izveo je herojski čin o kom bi u nekim zemljama snimali filmove svake decenije, a Rusija ga je prvi put setila posle 40 godina.
Šavarš Vladimiri Karapetjan se čitavog života spremao za jedan trenutak mada to nije znao. Spremao se, doživeo svojih par dana slave, a onda potpuno nestao.
PROČITAJTE JOŠ
Ovaj plivačke bivše SSSR je do 1976. godine i tog sudbonosnog dana bio apsolutno dominantan kao plivač. Bio je šampion na Svetskom prvenstvu 17 puta, evropski prvak je bio 13 puta, dok je držao tokom karijere i 10 svetskih rekorda. Ukoliko vam je poznat početak ove priče verovatno ste o njoj barem nekada čitali na internetu.
Povremeno ljudi vole da objave njegov herojski čin i da ga otrgnu od zaborava, a istina je da je Karapetjan zapravo zaboravljen.
Rođen je Kirovakan u Jermeniji, a onda se 1964. godine njegova porodica preselila u Jerevan. Vrlo rano je počeo da se bavi plivanjem, a onda se prebacio na praktično ronjenje („finswimming“).
Sve se potpuno promenilo tog 16. septembra kada je kao i svakog dana do tada odlučio da džogira pored jezera Jerevan sa bratom Kamom.
Odjednom su čuli užasan zvuk nesreće, sekundu kasnije su spazili kako trolejbus ostaje bez kontrole i uleće sa zida brane u jezero. Trolejbus je bio 25 metara daleko od obale i čak 10 metara pod vodom. Karapetjan nije razmišljao ni trenutak i uleteo je u vodu u kojoj nije mogao da vidi gotovo ništa zbog blata i šljunka.
Nogama je polomio zadnje staklo trolejbusa koji je imao 92 putnika.
Počeo je da izvlači jednog po jednog, godine plivanja i treniranja da zadrži dah sada su postale bitnije od bilo koje medalje, od bilo kog rekorda.
Izvukao je više od 20 ljudi, ali nisu svi preživeli zbog ledene vode. Većina je bila bez svesti od siline udarca, pa je Karapetjan morao da uloži svu snagu da bi ih izvukao na obalu gde ih je preuzimao njegov brat.
„Znam sam da mogu da ronim ograničen broj puta i plašio sam se da neću pogrešiti. Dole je bilo tako mračno da nisam mogao ništa da vidim. Jednom sam izvukao sedište umesto suvozača. Mogao sam da spasem još jedan život, to sedište me proganja u snovima“, poručio je jednom prilikom.
Izgubio je svest u jednom trenutku zbog velikih napora, imao je višestruke posekotine od stakla dovele su do toga da je 45 dana morao da provede u bolnici. Imao je zapaljenje pluća i sepsu. Pluća su bila toliko uništena da više nije mogao da nastavi sportsku karijeru.
Zanimljivo da mu Rusija nikada nije dala orden najvišeg reda, postao je popularan tek 1982. godine kada je „Komsomolskaja Pravda“ objavila čitav članak posvećen njemu. Ubrzo mu je na adresu stiglo 60.000 pisama.
Tokom 1985. godine je spasao ljude sigurne smrti kada je video zgradu u plamenu i ljude zarobljene unutra. Počeo je da ih izvlači još jednom bez da brine o sebi. Zadobio je nekoliko opekotina i mnogo vremena je proveo u bolnici. UNESCO je tada odlučio da ga nagradi za herojstvo. Danas se i jedan asteroid zove po njemu, a tako je nazvan 1978. godine.
Preselio se u Moskvu, a sada tamo je osnovao fabriku obuće koja se zove „Drugi dah“. Drugačije nije moglo.
Rusija ga se prvi put setila tek 2013. godine. Tada je dobio poziv da nosi baklju na Olimpijskim igrama u Sočiju 2014. godine.
BONUS VIDEO Kari počeo da se krsti posle konfuzije u napadu Srbije
