1
Mnoga deca rođena 1999. godine više nisu deca. Pozavršavala su fakultete, neka imaju već i svoju decu.
Prošle su tačno 24 godine od početka bombardovanja, bol je ostala, a rane se pamte od svakog gelera, rakete koja je presekla vazduh iznad Srbije i bombe koja je pala na kuću, bolnicu ili zgradu u našoj zemlji.
PROČITAJTE JOŠ:
Te rane pamte uglavnom oni stariji. Oni koji su bili deca kada se sve dešavalo i oni koji su se tada kao odrasli ljudi pitali kako da zaštite svoje porodice.
Neka od te dece danas su postala sportski šampioni, drugi su u to nesrećno vreme smišljali kako da ih zaštite, a svi su uglavnom to proživeli na svoj način.
I uglavnom kroz strah, stradanje, tugu, neizvesnost. Neki su bili daleko van granica svoje zemlje i nisu mogli da urade skoro ništa da joj pomognu.
Ništa osim da pričaju, istaknu transparent. Ili vrisnu, u momentima kada je ceo svet bio gluv za bilo šta što iko iz Srbije kaže.
Nas su te 1999. označili kao zlikovce, navrzli su se mimo svih prava i propisa na koje su se kasnije više puta pozivali kada ih je neko drugi kršio.
NATO bombe su počele da padaju 24. marta i izazvale su opšti šok u celoj Jugoslaviji, a odjekivale su i van njenih granica.
Baš u večernjim satima, kada su počele da nam lete iznad glava, u Španiji je počinjala utakmica finala Kupa Koraća između Barselone i Estudijantesa.
Na terenu su se tada, ne znajući šta se dešava, našli i Saša Đorđević i Milan Gurović. Barselona je izgubila prvi meč finala, Đorđević je imao 20, Gurović osam poena i nije dugo prošlo pre nego što su otišli ispred zgrade katalonskih vlasti sa transparentima protiv bombardovanja.
Okupljali su se na trgu San Đaume, a pridružio im se i Nikola Lončar, dok je Saša držao natpis „prekinite rat“.
Revanš finala dočekao ih je bez prezimena na leđima. Đorđević i Gurović su bar za jednu utakmicu bili „igrač sa brojem 10“ i „igrač sa brojem 11“, iz protesta zbog onoga što se dešavalo nekoliko hiljada kilometara dalje.
„Koš magazin“ je svojevremeno pisao o tome kako je spiker verovatno iz sopstvenih nekih razloga, valjda verujući da su Srbi zaista zlikovci koje treba kazniti, izbegao da izgovori prezime dobro poznatih igrača – Đorđevića i Gurovića.
Oni su i na terenu i van njega na kraju uspeli da pobede. Na terenu je Barselona uspela da preokrene -16 iz prvog meča, a van parketa su Đorđević i Gurović sve vreme slali poruke mira dok su u dvorani samo odrađivali posao.
Bombardovanje je odjeknulo i „preko bare“. Sećamo se svi još uvek epske pobede i utakmice, a neki mlađi bar snimaka sa utakmice četvrtfinala Mundobasketa u Indijanapolisu.
Jugoslavija protiv Sjedinjenih Država, na njenom tlu. Vlade Divac pred izlazak na teren pevuši „Marš na Drinu“. Nekako simbolično je sve došlo tu u Indijanapolisu tri godine nakon što nas je ta zemlja zasula bombama.
Nije mogla Jugoslavija da joj uzvrati na isti način, pa jeste bar na košarkaškom parketu. Međutim, i kada se bombardovanje dešavalo, Divac nije ćutao. Pričao je i to sa Lerijem Kingom, dok je bio u dresu Sakramento Kingsa.
„Jako je tužna situacija, užasna… Strašno je šta se dešava kod kuće, pogotovo jer je američki narod pogrešno informisano situaciji u Jugoslaviji. Teško je zaista, pokušao sam da razgovaram sa mojom porodicom, ali danas je veoma teško dobiti liniju. Brat me je zvao pre sat vremena i rekao mi da je Srbija bombardovana, da je strašno“, pričao je Divac, a onda na pitanje da li misli da je bombardovanje pogrešno, kao iz topa uzvratio…
„Apsolutno! Jugoslavija je suverena država. NATO podržava OVK koja je počela kao teroristička grupa, stvarno ne znam šta se dešava“.
Zajedno sa Peđom Stojakovićem slao je poruke mira, pričao da su Kosovo i Metohija „duša“ srpske države 600 godina unazad i da ne želi uopšte da govori o Slobodanu Miloševiću već o ceni koju zbog političara plaćaju nevini ljudi.
I dok je Divac već bio odrastao i zreo čovek kada je pričao tokom bombardovanja, Novak Đoković je bio tek dvanaestogodišnji dečak kome su neki od zvukova ostali duboko urezani u sećanju.
„Od 1991, 1992. pa sve do 2000. imali smo embargo. Borili smo se za hleb i mleko i ostale najneophodnije stvari za preživljavanje. Onda je, 1999. godine, Srbija bila bombardovana dva i po meseca bez prestanka, svake noći i svakog dana. Moja porodica i ja smo se za to vreme budili tokom noći zbog sirena, aviona koju su nas preletali. Bilo je poražavajuće i zastrašujuće. Najgora stvar koju sam ikada video“, rekao je Đoković u intervjuu Džeju Šetiju pre nekoliko godina.
Pričao je i kako je bilo užasno videti avione koji su bombardovali i bolnice, ali i da je zahvalan što nije izgubio nikog bliskog, mada poznaje ljude koji jesu.
„Na početku sam osetio ono što je i većina našeg naroda – želeo sam osvetu. Ko su oni da bombarduju nevine ljude? Šta se dešava? Imao sam 12 godina i sećam se da sam se na dan rođendana krio u skloništima i da su nam rekli da ćemo se, posle nedelju, dve skrivanja, vratiti normalnom životu i to je bilo to. Da nas neće zanimati šta će se desiti jer – ako nas pogode, šta mi tu možemo? Tako da, sećam se da sam 12. rođendan proveo sa prijateljima igrajući tenis. Tada nismo išli u školu, tako da je to bilo super. Pevali su mi rođendansku pesmu, a ja se jasno sećam slike aviona koji svugde ispuštaju bombe. Bilo je užasavajuće, ali sam se u isto vreme osećao kao da odrastam i u tome su mi dosta pomogli roditelji“, govorio je Đoković.
Dragan Stojković, Siniša Mihajlović, Zoran Mirković and
— Kevin Ning (@KevinYuNing) March 5, 2022
Aleksandar Đorđević in 1999. pic.twitter.com/njJHBIX91x
Dragan Stojković Piksi nije u to vreme govorio, on je vrištao. Bio je igrač Nagoje, koji je, poput drugih sportista odavde nosio natpis „NATO, zaustavi napad“ uz glasan urlik.
Bio je to urlik nemoći. Dejan Stanković i Siniša Mihajlović su u Italiji pokušavali da utiču na javno mnjenje porukama „Mir, a ne rat“, što je radio i Zoran Mirković.
Predrag Danilović je izdao saopštenje u kom je rekao da je veoma teško biti srpski sportista u svetu u kom dešavanja diktira Amerika i u kom istorija i tradicija nemaju nikakvo značenje.
„Ali, izuzetno sam ponosan što sam Srbin. Obraćam se svim košarkaškim institucijama i snažnim zemljama koje su sebe branile tokom istorije i ništa nisu želele da imaju što im ne pripada. Sada Amerikanci i Albanci žele nešto što im ne pripada“, kazao je Danilović.
Vladan Lukić je kao igrač Meca, otišao na Kosmaj u pokušaju da brani Srbiju, Predrag Mijatović je istakao da se neki ljudi igraju rata „kao da pritiskaju dugmiće na džojstiku“.
„Ne mogu da nosim dres Real Madrida, a da znam da mi roditelji spavaju u garaži“, kazao je Mijatović jednom, dok je Saša Ćurčić protestovao ispred kuće Tonija Blera, tadašnjeg britanskog premijera.
Nije mu bilo jasno zbog čega engleski i američki piloti gađaju ciljeve u Jugoslaviji gde uglavnom stradaju civili. Niko od više hiljada ubijenih i ranjenih nikada nije dočekao pravdu, evo sada već 24 godine. Što ne znači da treba da zaboravi.
BONUS VIDEO: Čišćenje murala Novaka Đokovića na Kosovu
