0
Na pitanje šta je kultura jedan od najboljih odgovora je - "hrana za dušu". Razlog je sposobnost "sedme umetnosti" da pojedinca "pomeri" iz melanholije i natera ga na pokret, izazove nove ideje i jednostavno - motiviše.
Sportski filmovi su sami po sebi te prirode jer u svojoj srži nose nadmetanje kao glavni „lajtmotiv“, te im je uglavnom glavni cilj da kod onoga ko gleda izazovu uzbuđenje.
PROČITAJTE JOŠ...
No, ponekad se u moru takvih pojave ostvarenja koja su za koplje iznad ostalih, i koja ostanu upamćena zahvaljujući motivacionim govorima kojih se ne bi postideli ni najbolji govornici u istoriji.
Kako nas očekuje krajnje turbulentan period, što zbog dešavanja u samoj Srbiji, što zbog aktuelne situacije u svetu, nije zgoreg znati unapred gde gledati kako bismo dobili taj dodatni „vetar u leđa“, koji neretko pravi razliku između ostvarenja zacrtanih planova i pretvaranja ideja iz sna u javu.
Roki Balboa (2006)
Film iz 2006. godine je inače šesti deo franšize, nazvan prosto „Rocky Balboa“. Već u godinama, Roki razgovara sa svojim odraslim sinom i daje na ulici jedan nadahnut govor čija srž spada u rečenicu – „Nije poenta u tome koliko jako možeš da udariš, već koliko jak udarac možeš da dobiješ i da nastaviš da ideš napred. Toliko „, rekao je Roki u dahu.
Any given Sunday (1999)
Znate onu situaciju kad apsolutno ništa ne ide od ruke, takav dan, nedelja, godina? A onda se desi nešto dobro, pozitivno, što vas obasja i natera da konačno dobijete dašak optimizma, iako je u pitanju centimetar sreće. A to bude dovoljno da vas pogura dalje, da napravite novi korak? Centimetar po centimetar?
Al Paćino u filmu „Any given Sunday“ kao trener Toni Damato svojim igračima drži govor upravo o tim centimetrima.
On je život preneo na nivo mernih jedinica – i to uradio tako da su ljudi dobili možda i najbolji govor ne samo u sportskim filmovima, već u istoriji filma generalno.
Coach Carter (2005)
Oko četvrtina ljudi na svetu ima strah od mraka, o čemu gotovo savršeno precizno govori pesma benda „Iron Maiden“, prosto nazvana „Fear of the dark“. Jer da, postoji možda nešto u tami što nas posmatra, neka beštija, neka neman, neko mitsko biće – ili manje mitsko – koje nam ne želi dobro. Mrak znači nepoznato, jer čak i najpoznatijim mestima koja znamo „u dušu“ daje totalno drugačiji, gotovo pa groteskni izgled i notu jezivog.
Ali, šta ako bi ipak više trebalo da se plašimo svetla? Situacije u kojoj smo ogoljeni do te mere da više nema skrivanja, nema bežanja?
Semjuel L. Džekson je u ovom slučaju neko kome je namenjen govor jednog od momaka iz njegovog tima koji će vas naterati da se zapitate – da li je mrak zaista toliko strašniji od svetlosti?
Friday night lights (2004)
Bili Bob Torton nije samo bivši muž Anđeline Žoli, već i jedan od najboljih holivudskih glumaca u poslednjih… pa, tridesetak godina. Te 2004. godine je dobio zadatak da svetu približi lik trenera Gejnsa, i to je uradio maestralno.
No, verovatno niko nije bio spreman na ono što će uslediti kada bude „stao za govornicu“. Doduše, njegova govornica je bila svlačionica, a momci koje je trenirao nalazili su se u delikatnom trenutku – za mnoge od njih te dve četvrtine koje je trebalo da uslede bile su ujedno i poslednje dve četvrtine koje će odigrati u životu.
A onda je usledio ostatak lavine…
Rembember the Titans (2000)
Zamislite situaciju – vi ste deo nečega što pokušava da izgradi zdravu priču u trenutku kada za nju ne postoji ni delić razumevanja. I ne samo to, već čak i oni koji bi trebalo da se postaraju da sve bude fer rade protiv te vaše ideje i prve se slepi na sve šta se dešava.
A onda dođe do „krešenda“, što bi rekao V u čuvenom filmu V for Vendetta. Trenutak kad više nema nazad, trenutak kad je neophodno pokazati zube.
No, nekad ni to nije dovoljno već je neophodno sa reči preći i na dela i naterati ih da zapamte kada su izašli na teren sa vama.
Zvuči poznato?
BONUS VIDEO
