Zdravlje ili karijera – namerni lom noge, „nož“, „Marijana“

Napori sa kojima se suočavaju profesionalni sportisti ih često navode da o svom zdravlju pokušavaju da se staraju na nekovencionalne načine.

Takmičarske sezone su sve zahtevnije, broj utakmica, turnira se povećava, ali istovremeno i želja sportista da produže svoje profesionalne karijere.

Uobičajeni načini za rešavanje teških povreda, poput operacija i propisanih lekarskih tretmana, nisu se uvek pokazivali kao delotvorno rešenje – inicijalni problem je mogao da bude rešen, ali se otvarala veća mogućnost za otvaranje drugih žarišta.

„Mnogo povreda sam imao, kada god bih zaigrao fudbal nešto bi puklo“, rekao je nedavno Ronaldo, jedan od najboljih fudbalera u istoriji koji nije uspeo da dostigne svoj puni potencijal zbog velikih poteškoća sa kolenima.

Nedovoljno vođenje računa o zdravlju sportista u njihovim formativnim godinama kasnije sa sobom nosi katastrofalne posledice, a radikalne mere, poput operacija, nisu mogle da garantuju izlečenje i vraćanje na staro.

U slučaju Brazilca, uzrok svega je preterano korišćenje suplemenata dok je kao tinejdžer igrao u Holandiji. Jednostavno, tetive i ligamenti nisu uspevali da se prilagode ekstremnoj snazi njegovih mišića.

Takođe, holandski mediji su u nedavnom tekstu o Mateji Kežmanu preneli anegdotu prema kojoj je on kao 16-godišnjak zahtevao od doktora da mu potpuno polome kost noge koja je bila napukla, kako bi ona posle pravilno zarasla.

„Kost je već napukla i pretila da uspori razvoj karijere na početku. Navodno je jedino rešenje bilo da se noga ponovo slomi na istom mestu kako bi se pravilno lečila. Rizik je bio ogroman, karijera je bila u pitanju, ali je Mateja iskoristo trenutak kada je otac Zlatko otišao u toalet. Rekao je hirurgu – ‘lomi'“, navedeno je u tekstu magazina „Voetbal international“.

Sa velikim problemima zbog povreda u mladosti suočavao se i bivši košarkaški reprezentativac Dejan Koturović.

„Motao sam se po bolnicama, meni je to bilo kao ‘dobar dan’. Svake druge godine sam imao neku operaciju. To me je nagnalo da tragam za nekim receptima kako bi mi bilo bolje što se tiče sportskih povreda“, rekao je Koturović u intervjuu za Vice Srbija 2017. godine.

On je profesionalnu karijeru završio pošto je imao velike probleme sa kolenom i skočnim zglobom, kako je govorio, zbog bolova nije mogao da zaspi, što je vremenom razvilo depresiju.

Spas je našao u drevnoj afričkoj biljci ibogi, koja mu je donela neophodan mir i na fizičkom i na psihičkom nivou.

Sa nužnom vezom ta dva dela ljudskog bića na najteži mogući način suočio se i Novak Đoković.

Povreda lakta je bila najveći izazov u njegovom životu, pokušavao je sve da reši lekovima za umanjenje bola, ali su se stvari pogoršavale.

„Vukao sam povredu dve i po godine, nisam joj se posvetio na pravi način u pravo vreme. Gledao sam kratkoročna brza rešenja, poput antiupalnih pilula koje ne volim, ali sam uzimao… To uklanja bol, ali pogoršava stanje. Ti ne osećaš bol. Taj metod sam koristio preko godinu i po dana“, govorio je Đoković.

Novak je odbijao da ode na operaciju, ali je ona bila jedino rešenje za njegov problem. Na to se odlučio pošto je u Monte Karlu sreo švajcarskog hirurga, koji mu je do detalja objasnio šta može, a šta ne može da se uradi i uverio u ispravnost odluke da ode „pod nož“.

Posle duge pauze se vratio na teren, popravio je i telo i um, te je ponovo zavladao svetskim tenisom, ali je zbog svojih stavova o medicini i lečenju nedavno ponovo došao u centar pažnje.

Đokovićevi lični izbori su u prethodnim godinama bili veoma prisutna tema u javnosti, a kako i ne bi jer je društvo takvo da se zanima za sve segmente života ljudi koje posmatra kao nekakva mala božanstva.

„Lično, nisam za vakcinaciju i ne bih voleo da me neko primorava da dobijem vakcinu da bih mogao da putujem. Ako to bude pravilo i zakon šta će onda da bude? Treba da odlučim da li ću ili neću da se podvrgnem tome. Imam svoje razmišljanje, a da li će se promeniti u nekom trenutku ne znam“, rekao je Đoković.

Dakle, Novakov stav je takav da je podložan promeni, kao i u slučaju odlaska na operaciju, međutim u domaćoj javnosti je shvaćen kao „zakucan“ i „nepromenljiv“.

„Nisam stručnjak, ali želim da imam opciju da izaberem šta je najbolje za moje telo. Nastaviću da istražujem na ovu temu jer je važna i uticaće na sve nas. Da budem iskren, malo sam zbunjen, kao i ostatak sveta. Uprkos tome što imam pristup informacijama, u nedoumici sam šta je najbolje učiniti u ovoj situaciji“, pojasnio je Đoković.

Nedoumice je u vezi sa načinom lečenja imao i Taribo Vest, u sezoni 2003/04 član Partizana. Nigerijac je dugo godina odbijao da operiše povređeno koleno, ali je tada morao da posluša savete konvencionalnih lekara i da odustane od svojih principa donetih iz domovine.

„Osećao je bol u kolenu dugo vremena. Došlo se do momenta u kom je to više neizdrživo. Preporučili smo mu da obavi operaciju u Beogradu, ali se on odlučio za SAD. Nije bitna lokacija, važno je samo to da on mora da bude operisan“, rekao je tadašnji doktor Partizana Zoran Jovanović, a podseća sajt UEFA.

Alternativni način lečenja sportskih povreda bio je rešenje i za nekadašnjeg reprezentativca Marka Pantelića, koji je spas pronašao u metodi doktorke Marijane Kovačević.

Kako je objasnila u jednom od retkih intervjua, do tehnike brzog zalečenja povređenih mišića stigla je kombinovanjem tečnosti iz konjske placente, električnih talasa i masaže.

Među fudbalerima koji su dolazili u Beograd na tretmane bile su i svetske zvezde poput Franka Lamparda, Fernanda Toresa, ali i srpski reprezentativci, uprkos tome što se Fudbalski savez Srbije ogradio od navoda da joj je uputio poziv za saradnju.

Da li je neophodno tražiti nove „Marijane“ ili samo ostati veran konvencionalnoj medicini? Sigurno je da ne postoji uniformisani odgovor na to pitanje, izvesno je samo da u slučaju zaštite zdravlja svako treba da se ponaša u skladu sa svojom savešću i da pored svog ima u vidu i zdravlje svoje okoline.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram