Rukometno blamiranje Srbije, zar 19. da budemo u Evropi?!

Debakl iz kog ništa naučili nismo.

Pre odlaska reprezentacije Srbije na Evropsko prvenstvo, očekivanja od rukometaša Srbije bila su da će proći u drugu rundu, dok je stidljivo moglo da se čuje i da će „orlovi“ pokušati da naprave iskorak.

To i nije iznenađujuće – Srbija je pod Tonijem Đeronom pružila nekoliko sjajnih partija, pa je turnir u Nemačkoj viđen kao mesto gde bi sve to konačno moglo da donese konkretne plodove u vidu (makar) odlaska u drugu fazu, ali ne samo to – već i borbe za plasman u eliminacioni deo turnira, dok je u najluđim željama postojala nada da bi Srbija mogla i do mesta koje vodi u kvalifikacije za Olimpijske igre u Parizu.

No, umesto toga – debakl.

Iako je 59 minuta utakmice protiv Islanda proteklo gotovo idealno, za samo nekoliko sekundi igrači pod grbom Srbije sve su uspeli da prospu. Petar Đorđić je, iz nekog samo sebi poznatog razloga, bez potrebe požurio, uspaničio se kada se našao u vazduhu nakon bespotrebnog skoka, kako bi izbegao grešku i izgubljenu loptu doneo je najgoru moguću odluku – pokušao je da „uvali vruć krompir“ Predragu Vejinu. Usledila je kontra Islanda i sigurna realizacija za 27:27.

Od tog trenutka, tog primljenog gola u poslednjim momentima, usledio je narodski rečeno epski raspad „orlova“ – prvo poraz od Mađarske (28:27) u jednom od najslabijih mečeva Srbije gde je debakl izbegnut serijom u samoj završnici kada su se Mađari već dobrano opustili, a potom i prava katastrofa protiv Crne Gore – poraz 30:29, pa je Srbija, čak i nakon pobede Mađarske nad Islandom, ostala bez mesta u drugoj fazi.

Epilog – 19. mesto u Evropi i nada da će nekada biti drugačije.

Srbiju očekuje period nezivesnosti, jer je pitanje ne samo ko će predvoditi reprezentaciju, već i ko će za nju igrati. No, jedna stvar je sigurna – nekih ozbiljnijih promena neće biti.

Otići će Toni Đerona, da, ali umesto njega teško da će doći neko mnogo bolje i jače ime koje će garantovati iskorak.

Sa druge strane, ozbiljnijih promena u Rukometnom savezu Srbije nema ni u najavi.

Kako je navela predsednica RSS Milena Delić, „ovo je trenutak za pripreme za Olimpijske igre 2028. godine“:

„Teško je u ovom trenutku reći bilo šta. Utakmicu protiv Crne Gore smo jednostvano morali da dobijemo! Značaj te utakmice je bio višestruki, od nade da prolazimo u glavnu fazu, do bolje pozicije u baražu za Svetsko prvenstvo.

Momcima je obezbeđeno sve, imali su mnogo bolje uslove od mnogih reprezentacija u okruženju. Sačekaćemo da nam se ohlade glave, da analiziramo trenutno stanje i da se planski krene u novi ciklus za Olimpijske igre. Imamo dobar rad i dobre rezultate u mlađim selekcijama i ovo će biti trenutak da se oni pripremaju za Olimpijske igre 2028”, najavila je ona.

Problem je – na osnovu čega graditi optimizam?

Milena Delić je navela da su rukometaši imali „najbolje moguće uslove“. Sa druge strane, te rukometaše je predvodio trener koji možda ne spada u sam vrh, ali je dovoljno dobar da dobru reprezentaciju izdigne na korak iznad.

Dakle, problem je u kvalitetu tih igrača koji su ili izabrani, ili koji jednostavno nemaju dovoljno kvaliteta za ono što je pred njih stavljeno kao cilj, što znači da postoji sistemski problem u srpskom rukometu koji očigledno postoji već dugo – a koji se konstantno gura pod tepih na osnovu jednog ili dva dobra rezultata koji bude napravljen u kvalifikacijama ili prijateljskim mečevima (dovoljno za dašak pozitivne energije).

Srbija je na Olimpijskim igrama poslednji put bila pre 12 godina, a neće je biti ni sad. Ako nešto debelo ne bude promenjeno – a teško je poverovati da će „orlovi“ za četiri godine biti toliko kvalitetniji da će se boriti za sam vrh Evrope – taj niz će porasti na 20.

Možda – ali samo možda – u srpskom rukometu tada shvate da je vrag odneo šalu, i da smena selektora nije dovoljna, već je potrebna promena iz korena. A da li će do nje doći?

Teško, kad već sad nije…

BONUS VIDEO