0
Teška povreda Andree Lekić na samom startu Evropskog prvenstva rastužila je sve ljubitelje rukometa, ne samo Srbiji, a Nova.rs je od stručnjaka dobila detaljne odgovora kako, zašto i u kojim okolnostima dolazi do pucanja Ahilove tetive, odnosno šta je moglo ili nije moglo da se učini da se to spreči.
Rukometašice Srbije su i bez najbolje igračice napravile ogroman uspeh savladavši svetske prvakinje Holandiju (24:22), da bi u posle manje od 24 sata opet izašle na teren i u 2. kolu C grupe Evropskog prvenstva bile poražene od Mađarske (26:38).
Upravo su nehumani uslovi, koji nemaju veze sa sportskim okolnostima na velikim takmičenjima, uz istoriju povrede doveli do toga da Andrea Lekić već u prvom poluvremenu prve utakmice završi EP u Danskoj.
„Ahilova tetiva obično puca bez najave u najvećem broju slučajeva. U drugim slučajeva, hronična stanja se provlače i do kraja karijere, osim određenih ekscesa, kao što je ovaj Andreom, jer to stanje više nije moglo da se kontroliše u takvim uslovima“, za Nova.rs pričaju profesorke Maja Ivanović (master u sportu, oblast fiziologije) i Tanja Šarenac (master sportskih nauka).
Devojke rođene u Srbiji članice su jednog od timova stručnjaka Olimpijskog komiteta Holandije, koji vode računa i o brojnim stvarima izvan treninga. Pored toga imaju i svoj trenažni centar „Total Movement“, u Sitardu, i već skoro pet godina brinu o stanju tela Andree Lekić.
„Kada je došla iz Podgorice u kamp reprezentacije, urađena je dijagnostika. Kao i uvek, na svakih šest meseci, radimo magnetnu rezonancu, da proverimo šta se dešava i u kakvom stanju je tetiva. Dva doktora su čitala nalaz i dobili smo potvrdu da je u mnogo boljem stanju nego u martu na prethodnom pregledu. Dakle, dobili smo zeleno svetlo da je sve u redu“, kaže Šarenac i dalje objašnjava:
„Uvek treba gledati tri aspekta – magnetnu rezonancu, kliničku sliku i trenutne okolnosti. Faktor rizika prema ‘magnetu’ bio je minimanal, klinički isto kao i prethodnih godina pa se ništa nije desilo, a zbog okolnosti u kojima se nalazila faktor rizika se povećao, učetvorostručio. Prema navedenom ne može da se kaže da bi se 100 odsto povreda dogodila, ali je faktor rizika definitivno bio višestruko veći nego inače“.
„SVE JE UTICALO, POSEBNO MIROVANJE“
PROČITAJTE JOŠ
Kako navode profesorke iz Holandije, sve što se dešavalo dalo je doprinos povredi beka reprezentacije Srbije, a posebno mirovanje i neaktivnost, na šta su stavile akcenat.
„Organizacija po tom principu ‘balona’, koji je počeo već u Beogradu sa izolacijom, nosi stres veliki sam po sebi. Pa je usledilo kašnjenje na putovanje u Dansku, dolaze na veliko takmičenje koje počinju bez dana treninga tamo, pa pritisak oko pozitivnih slučajeva na koronu, onda ih ostavljaju u sobama 10 sa 10 metara, bez mogućnosti da prošetaju i koridorom između sobu. Sve te sitne stvari utiču, svaki mali stres je dodatan, a naš organizam ne pravi razliku da li nas juri lav ili ne možemo u šetnju, i to gađa sva naša tkiva“, ističe Maja Ivanović i dodaje:
„Da izuzmemo koliko to utiče mentalno, gledajmo sada samo fizički. Tkiva, konektivna tkiva, pre svega tetive, ne vole da leže i odmaraju, najveći neprijatelj takvih tkiva je neaktivnost. Šta god da smo mogli da im pošaljemo da urade u tim uslovima u sobi, nije mogao da se napravit stimulus tim tkivima adekvatno kakav treba. Pogotovo kada imamo rukometaše i rukometašice, koji gotovo uvek imaju neke hronične probleme kroz karijeru. I to zahteva ne samo pravi trening i izbor sredstava za trening, nego i ozbiljno praćenje treninga i celokupnog rada“.
„POVREDA KOJA TRAJE“
Profesorke Šarenac i Ivanović otkrivaju nam kako su uopšte započele saradnju sa Andreom Lekić, o čijem će i oporavku voditi računa.
„Upoznali smo je pred kraj 2016. godine, počeli smo da pratimo njeno stanje nekim savetima na distanci, a upravo iz tog razloga jer nam se desilo da pratimo mnoštvo igrača kojima su takvi saveti potrebni. Uglavnom su to igrači sa nekim ozbiljnim i hroničnim povredama, i jedna od takvih je Andrea, a sada imamo i više mlađih sportista“.
PROČITAJTE JOŠ
Problem se zapravo pojavio još i pre 2013. godine.
„Rukomet nije lak za igrati i izdržati, a Lekićeva je imala jedan period od 2013. do tada, dakle oko tri godine gde su se neke stvari koje je radila pre 2013. usložile i počele da bivaju problem. On je nastajao u sistemu treninga još ranije, pa je kulminirao 2013. oko Svetskog prvenstva, pa se to ‘vuklo’ dalje i dalje, i onda je u maju 2016. bila intervencija na njenoj tetivi. Urađena je kako treba, ali proces oporavka nije urađen na potvrđenim naučnim saznanjima, tako da kažemo“.
Šta je, zapravo, došlo na naplatu…
„Određene mikrotraume nastajale su godinama, dolaziš u situaciju da si imao operaciju, nešto je očišćeno, a onda se stvara još jedan problem, jer je nisi sanirao na pravi način. I to je začaran krug, moraš uvek da radiš prave stvari za tu tetivu, kao što su magnetna rezonanca na svakih šest meseci, kako da rešiš neki problem, da objasniš i imaš razumevanje trenera koji ne želi da čuje da baš taj neki dan ne možeš i ne smeš da treniraš jer ti je neophodan odmor“.
„HTELE SMO DA JOJ KAŽEMO DA NE IGRA“
Tri dana zatvorene u sobama, mnogo prepreka i stresova, konačno se izlazi na teren i to protiv šampionki sveta. Da li je bilo bolje da Andrea Lekić nije igrala – verovatno, ali to nije postojalo kao opcija.
„Mi smo dakle s njom ‘vozile’ taj proces četiri godine i ne radi se tu samo o tri dana u Danskoj. Zato smo bile čak u situaciji da joj kažemo ‘Nemoj da igraš, opasno je’. Ali znajući Andreu, znale smo da to nije moguće“, priča Maja, a Tanja se nadovezuje:
„Šest sati pred utakmicu prvi put su devojke izašle iz soba, stižu na teren protiv šampionki sveta i – bam, to se desi. Razmišljale smo, ali je bilo nemoguće da jedan sportista kao ona ne igra. Nema terorije da ne bi izašla na megdan šampionkama sveta. Andrea je kao sportista funkcionalno odlično spremna. Kada se pogleda usporeni snimak, mehanizam doskoka i kada je stigao snimak doktora, sve je bilo jasno. Sreća, doktor Ufe je odmah reagovao i operacija je urađena u nedelju, uspeo je pedantno sve da uradi, čak i stare artefakte na tetivi da očisti“.
PROGNOZA I OPORAVAK
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
Jasno je da je sezona, nažalost, 99% završena za Andreu Lekić, i pored njene čelične volje da se što pre vrati rukometu.
„Prognoza je zapravo dobra i cilj nam je da bude sprema za sledeću sezonu sigurno, ali i za Olimpijske igre. Pokušaćemo da što više vremena provede kod nas i daćemo sve od sebe da se vrati što je pre moguće a da ne poranimo“, ističe Maja Ivanović.
Procene su nezahvalne, pričalo se o kvalifikacijama za Igre u martu, ali…
„Prilikom svake rehabilitacije stvari se ne mere danima, postoji određeni period za zarastanje tkiva i to se ne može prenebregnuti, može u obzir da se uzme plus/minus 15 dana… S druge strane, kada je u pitanju funkcija, ne idemo vremenom, nego se gleda nivo po nivo. Jer, jako je bitno dovesti tetivu na nivo koji zahteva vrhunski rukomet, ne samo jedna utakmica nego proces treninga, a to je velika razlika“, naglašava Tanja Šarenac.
Njihove prognoze su uvek optimističe i na povrede ne gledaju kao nešto tragično.
„Sportska povreda je sastavni deo sporta, učinili smo s distance sve što smo mogle da se smanji rizik određene povrede. Sportska nauka uvek donosi nove informacije, i taj rizik uvek postoji i postojaće, samo se smanjuje. I kad se dogodi nije smak sveta, najvažnije je naći dobrog hirurga koji će imati strpljenja da to dobro, pedantno uradi, uloži energiju i onda da se posvetiš oporavku maksimalno“.
„TRENING JE NAJVAŽNIJI“
Tanja Šarenac nam objašnjava i šta je ključno kod treninga, odnosno kako bi sve dodatno moglo da se unapredi.
„Najvažnija sposobnost u sportu je dostupnost treningu. Brzina, skočnost, veština, kreativnost… Sve to jeste važno, ali je najvažnije od svega da je dostupan kontinuiran trening. Da li je to jedan rukometni trening, pa dobar odmor, pa drugi trening u teretani da pomogne sistemima u telu ili neke druge vrste… Sve to vezuje se za iskustvo i godine igrača što je na reprezentativnom nivou teško koordinirati, jer imaš mlađe i starije, jedni dolaze iz jednog, drugi iz drugog sistema rada, i tako dalje. Jednostavno, ima prostora u stručnom štabu za stručne ljude koji bi savetovali glavnog trenera da donosi prave odluke koje nisu u vezi sa igrom, što je onda mnogo lakše i efektnije nego u situacijama sa ove distance“.
Kako ističe, najveća vrednost u sportu je upravo vrhunski igrač,
„Pogledajte Ronalda, Džordana, ceo njihov sistem je prilagođen da u trenutku kada je meč budu na najvišem nivou. A, to se u rukometu, nažalost, ne dešava, za šta je potrebno da se na vreme procenjuju stvari. Svake zime se u pauzi liga prave velika reprezentativna takmičenja, usred sezone. Previše je takmičenja i onda dolazi do ovakvih situacije a svaka devojka koja igra treba da predstavlja srpski brend. Nešto mora da se promeni, jer biologija igrača mora da bude na prvom mestu i onda oko toga da se gradi dalje“.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
