4
Kad gotovo ceo život provedete rastući uz neke sportiste, nekako se srodite sa njima i postanu vam "svoji".
To je slučaj sa Oliverom Jevtić, koja je godinama jedna od onih nezaobilaznih žena i svetli primer dugovečnosti u nimalo naivnim sportskim disciplinama.
PROČITAJTE JOŠ:
Žena koja se oprobala u maratonu, polumaratonu, trkama na pet i deset hiljada metara, pa i u krosu je već dugo sinonim za uspehe.
Rođena Užičanka u julu puni 47 godina i većinu daleko mlađih od sebe bi postidela formom koju je kretala da brusi od prvih dana u Atletskom klubu Mladost.
Iz kuće koja nema baš onaj pravi sportski pedigre. Otac Milorad je u svoje vreme bio zidar, majka Draginja spremačica u bolnici, a Olivera je izrasla u šampionku kakva će teško skorije da se pojavi.
Draginja jeste porodiljama na ginekologiji u užičkoj bolnici donosila i krofne i kafu ujutru, pa je na neki način bila njihova heroina, ali Olivera je bila donator te iste bolnice…
„Trčala sam 1994. polumaraton u Beogradu, pored mene je bio moj trener Slavko Kuzmanović, i sav novac od nagrade, ako se ne varam 700 maraka, uplatila sam na račun bolnice“, pričala je Jevtovićeva pre nekoliko godina.
Proglašavana je najboljom atletičarkom Jugoslavije, SCG i Srbije više puta, a u najgore vreme po našu zemlju, 1998. i 1999. bila je i najbolja sportistkinja u izboru Olimpijskog komiteta. Vlasnica je i „Zlatne značke“ za najboljeg sportistu u Srbiji.
Postala je vremenom prepoznatljiva po kratkoj, plavoj kosi, vitkoj građi i kao struna zategnutim mišićima.
Na stazi se našla sa 13 godina i od tada, pomalo sličnom trajektorijom kao i Jasna Šekarić (samo naravno u potpuno drugom sportu), počela da krči sebi put ka statusu legende.
Pet učešća na Olimpijskim igrama u konkurenciji gde se zna ko gotovo uvek dominira, činjenica da je u Atini 2004. šestim mestom u maratonu bila najbolja Evropljanka samo je delić biografije „gazele sa Đetinje“.
Ostaće upamćeno da je osvojila i prvu medalju od trenutka kad je Srbija postala nezavisna zemlja, na Evropskom prvenstvu u Geteborgu. Srebrnu.
„Od Splita do Geteborga niko nije uzeo atletsku medalju za Srbiju, meni je to pošlo za rukom posle punih 16 godina. Bio je to veličanstven osećaj ponosa“, pričala je Jevtićeva.
Žetvu medalja počela je još 1995. godine na prvenstvima Evrope za juniore gde je na tri i pet hiljada metara uzela bronzu i srebro.
U Sidneju je godinu kasnije bila druga na Svetskom za juniore, sa Mediteranskih igara ima četiri bronze i dva srebra, a prva zlata je osvojila na 10.000 metara, 1997. i 1999. godine na prvenstvima Evrope za mlađe seniore.
Toj listi treba dodati i neke od uspeha sa maratona širom sveta, pobedama na Beogradskom, Sarajevskom, Kragujevačkom, Podgoričkom, Amsterdamskom, maratonu ili polumaratonu treća mesta na Njujorškom i Bostonskom…
Teško je zaista pobrojati sve što je u prethodne tri, tri i po decenije uradila za sebe i srpski sport, iako nije uvek bilo ni glatko, a ni bezbedno.
Formirala se kao šampionka već u vreme kad je naša zemlja prolazila kroz rat, a onda i bombardovanje, ali je najveću životnu opasnost imala daleko od nje, u Keniji, kada je zahvaljujući prijatelja sačuvala živu glavu.
Ona i dugogodišnji trener Slavko Kuzmanović su bili blizu granice Kenije i Ugande 2007. godine.
„Četiri prsta su mi odsekli mačetom. Osvetili su mi se što sam moje prijatelje Srbe izvukao na sigurno kad je život u Keniji bio jeftina roba“, pričao je Stenli Kipruti svojevremeno za Blic.
Kuzmanović se prisećao da je to bilo u Eldoretu, gde se Olja spremala za maratonsku trku u Pekingu, što su joj bile treće Olimpijske igre.
Borba za vlast je bila povod da plemena u Keniji zarate, a Stenli je bio junak u teškoj i mučnoj priči o kojoj je kasnije svedočila i sama Olivera.
„Zavladao je haos. Ulice su bile prekrivene leševima. Gledali smo kako pobunjenici u crkvu uvode žene i decu i žive ih spaljuju“, pričala je Jevtićeva. Probali su da se izoluju od svega kroz trening i umalo zbog toga skupo platili.
„Hteli smo da odemo na trening, ali nam Stenli nije dao. Rekao je da se sprema pokolj. Na atletsku stazu su upali neki ratnici i ubili njihovog zemljaka, atletičara, olimpijskog prvaka“, priča Jevtićeva, dok Kuzmanović potom opisuje i kako su se izvukli iz pakla.
„Stenli nas je poveo mračnim ulicama Eldoreta, potom kozjim stazama kroz šumu. Metar po metar smo se probijali iz vatrenog obruča dok nismo stigli na bezbedno. U Najrobiju nas je čekao avion koji je obezbedila srpska diplomatija. Stenli se vratio nazad“.
Zbog toga je platio sa četiri prsta odsečena mačetom, ali je sa srpskom sportistkinjom ostao prijatelj i posle toga postao šampion sveta na prvenstvu za ljude sa hendikepom u Indiji.
Žena koja od početka dvehiljaditih drži četiri nacionalna rekorda na 5.000, 10.000 metara, polumaratonu i maratonu, doživela je i kasnije neke neprijatnosti.
Pred Rio krivicom matičnog Saveza nije bila prijavljena za Svetska prvenstva u Moskvi i Pekingu, niti za Evropsko u Cirihu, ada je imala norme, dok je u Brazil otputovala bez trenera.
„Nismo imali logistiku i podršku, ličili smo na nekog ko je u juriš na tenk krenuo sa lukom i strelom. Nikada nisam imala lekara ili ekipu stručnjaka oko sebe, a imala sam srce za svetski rekord“, govorila je Olivera, a preneo Danas.
Da joj trener sredinom devedesetih nije pričao da „ima vremena za nju“ posle ispunjene norme za Atlantu, te da se pre četiri godine nije desila jedna bizarna situacija u Bugarskoj, možda bi Olivera danas bila rekorderka po broju učešća na OI zajedno sa Jasnom Šekarić.
Čovek je nasrnuo na nju tokom trke na deset kilometara u Sofiji 2020. i oborio ju je, a Olivera je dobila hematom na glavi.
Tada je još bilo šanse da se izbori učešće na Olimpijskim igrama u Tokiju. Posle toga je ta šansa počela da bledi, kao i pre 20 godina u Atini njena jedina šansa za olimpijsku medalju.
Imala ju je na 30. kilometru maratona, ali je onda dobila bolove u stomaku, uzela je hladnu vodu dok je napolju bilo 50 stepeni na suncu i završnica trke nije bila savršena.
Uprkos svemu tome, mnogima je teško i da dosanjaju karijeru koju je imala jedna od naših najboljih atletičarki, čija je priča istovremeno i podstrek da neko drugi u dolazećim godinama proba da je nadmaši. Saznaće da to nije uopšte lako, ali drugačije se ni ne gradi šampionski karakter.
BONUS VIDEO Ivana Španović za Nova.rs: Želim zlato u Parizu 2024.
