2
Olimpijske igre, san mnogih sportista, ali i ne samo njih, već i nas koji živimo sport. I snovi se ostvaruju, neću reću samo ako verujete u njih, ima tu još mnogo, mnogo sastojaka, ali vera jesta jedan od bitnijih.
O svemu ostalom na tom putu, nekom drugom prilikom, uskoro ovih dana… Tek smo počeli, sa nestrpljenjem čekamo da počnu Olimpijske igre u Parizu (26. jul – 11. avgust), u koji je Nova.rs stigla u utorak uveče.
PROČITAJTE JOŠ
I posle kažu da je avionom najbrže, a iz kuće sam izašao u 14.00 i u smeštaj stigao oko 23 časa. Jedna dobra, jača putna smena je upisana na početku, verujem, puta života. Ako bude upola dobro kao u Manili prošlog leta na Mundobasketu, unuci ne moraju da brinu za priče do polaska u školu.
Boravak na aerodromu bez i najmanjeg problema, ukrcavanje, čekanje više od sat vremena, briga kako je odbojkašima dok „čekićamo“, dve starije gospođe su se konačno ukazale, više nego prijatan let, sva uputstva u prestonici Francuske više nego jasna, i neverovatan broj policajaca svuda i u svakom trenutku.
U jednoj prosto proširenoj rečenici tako je izgledalo tih devet sati na relaciji Beograd – Pariz, i stvarno je na našem aerodromu sve prolazilo tako brzo i idealno, da je negde moralo da zapne. Gde baš kad smo seli…
Kolega Miloš i ja smo se našli oko 14.30, uvek je lakše kada se putuje sa nekim na velika takmičenja, prošli sva čekiranja, i trebalo je da poletimo u 17.05. Na letu smo bili sa odbojkašima Srbije kojima čekanje više od sat vremena teško da je prijalo.
„Momci, kako ste, spremni?“, pitamo Marka Podraščanina i Aleksandra Atanasijevića, i dobijamo jasan odgovor uz osmeh:
„Naravno“.
Spakovani na sedišta na kojima ni nama daleko nižima (179cm) nije komforno, strpljivo smo čekali, uz usputno ćaskanje…
Momci iz „plave čete“, gospoda kao što i inače jesu, nisu ni zapitkivali o čemu se radi. Vreme se nekako prekratilo i kada su se ukazale dve starije gospođe iz inostranstva, sa najvećim mogućim ručnim prtljagom razume se, konačno smo mogli da raširimo krila ka Gradu svetlosti oko 18.15.
I svetlosti je zaista i bilo, iako je bilo kasno, prijalo mi je što mrak nije skroz pao, a bilo je već oko 21.30 kada smo napuštali aerodrom „Šarl de Gol“ (let traje oko dva i po sata). Na istom nismo sreli previše olimpijske euforije, tek po neku reklamu, ali smo našli potrebne punktove za preuzimanje novinarskih akreditacija kako bismo mogli da funkcionišemo do 11. avgusta.
Za transport do smeštaja bilo je potrebno ići vozom, pa metroom, i stvarno je bilo teže da se ne snađe nego da se ukapira kuda treba da se ide. Svuda su i volonteri i organizacija je što se toga tiče, za sada, za svaku pohvalu. Gotovo na svakom koraku bili su prisutni i policajci, pa čak i vojska na aerodromu.
Poznato je da Pariz nije baš najbezbedniji, a događaji kao što su Olimpijske igre samo privlače dodatnu pažnju, i ne mogu da kažem da me to nije obradovalo, iako pod punom opremom i sa puškama nije nimalo prijatno videti ih. Bar deluje sigurnije…
Bilo mi je interesantno i što su trojica policajaca na jednoj od četiri metro stanice ušla i tako smo se zajedno vozili, i izašli na istoj stanici Obrekampf. Sve vreme su na oprezu, gledaju, motre i na kofere, torbe nas stranaca, nadamo se da neće imati nikakvog posla narednih 20-ak dana. Ni inače…
I da mi je neko rekao da ću se usred Pariza, odnosno na stanici, osećati kao na Novom Beogradu, teško da bih poverovao, ali me je jedan detalj podsetio. Na pravcu „Place d’Italie“ (neizmerno volim Italiju, ovo mora da je neki znak) nije radio semafor (tabla) koji pokazuje kad i za koliko stiže metro.
Nije me to nešto potreslo, ide na svakih pet minuta kaže Google maps, ali me je izuzetno podsetilo na voznu stanicu na Novom Beogradu, kod nekadašnjeg Buvljaka, na kojoj silazim svakodnevno na putu ka poslu i na kojoj pa već mesecima ne radi semafor. A sigurno stotine ljudi dnevno tuda prolazi, što bi radio, što bi funkcionisalo nešto kako treba?
Uglavnom, smestili smo se u utorak kasno uveče i siguran sam da ćete do 11. avgusta posebno uživati na Nova.rs, mi verujemo da hoćemo i da ćemo se zajedno radovati medaljama srpskih olimpijaca.
P.S. Olimpijska oprema otvara i „vrata“ prioritetnog prolaza na pariskom aerodromu, pa je prsluk Tima Srbije učinio da se izbegne gužva i da se osetim zaista kao deo ekipe.
BONUS VIDEO Olimpijske igre i mirisni baget: Francuzi otišli korak dalje u promociji Pariza
