0
Mogao je ovaj tekst da nosi naslov "Pismo malom sebi, bravo klinac, budi srećan", mogao je da ima i neku drugu poruku, ali mislim da baš ima onu pravu.
Što bi rekli sportisti, za ovaj tekst spremao sam se ceo život, naravno, nesvesno. Svesno, verovatno negde od avgusta 2011. kada sam počeo da se bavim ovim, neću reći poslom, jer za mene to stvarno nije, nego životnim pozivom. Jer, ne postoji ništa veće od Olimpijskih igara, to sam više puta čuo, sad mogu i da se uverim.
Novinarstvo meni nije posao, i to nije floskula, dobro znaju moji najbliži, već ga živim 24/7 onako kako smatram da je jedino pošteno i ispravno mu se posvetiti. Da li je to dobro ili nije, to je neka druga tema, ali drugačije na prvom mestu ne želim, onda ne mogu i ne znam, deo je života i to je tako (hvala mojoj Marini na podršci uvek i svuda).
Da se vratim na pasus iznad poslednjeg, još svesnije i to aktivno od kraja Olimpijskih igara u Tokiju. Ništa te 2021. godine nije bilo normalno, pa ni najveći sportski planetarni događaj – bez publike. Nije ni nas bilo tamo u velikom broju, postojala je opcija da idem, odustalo se, verovatno je tako bilo pametnije.
OI U PARIZU
Od tada sam se temeljno spremao za ovaj tekst… Kao što sportisti imaju svoj nedeljni, mesečni i godišnji cilj, tako imamo i mi, pa i onaj višegodišnji. Znao sam tada da su OI u Parizu one na kojima ću biti.
Nisam mogao sa sigurnošću da tvrdim, ali sam se spremao, pune tri godine, istinski, psiho-fizički. Pisalo se, radilo na glavi dosta, nervoza i stres da se kanališu koliko mogu…
Znao sam to definitivno zimus kada je uspešno prošao proces akreditovanja, iako su ostale određene birokratske procedure, jer – mora se. I danas sam tu, u Parizu, na Olimpijskim igrama, zajedno sa još 112 srpskih sportista u 15 sportova, odnosno više od 10.000 takmičara. I oko 75.000 onih zaduženih za bezbednost.
Imam tu privilegiju da prisustvujem svečanoj ceremoniji otvaranja, kao nijednoj drugoj, jer nije na stadionu kao što je uvek do sada bila, već na čuvenoj Seni.
Oni koji me najbolje poznaju, znaju da mogu da zaspim gotovo stojeći, i hodajući, u pola rečenice. Pred sam put u Francusku nije bilo nesanice, niti treme, samo pozitivne vibracije, a spavalo se – lagano. Hvala glavi na tome.
Veče uoči svečane ceremonije otvaranja spavalo se – lagano. Delimično je to tako zbog „svežine“ radi uključenja u jutarnji program TV Nova, i jer sigurno još nisam ni svestan šta mi se dešava, prosto mozak ne može da obradi. To je lepo objasnio Bogdan Bogdanović, kapiten košarkaša, u dokumentarcu „Svi za jednoga, jedan za svi“.
Parafraziram – desilo se to sa Borišom Simanićem, igramo finale Mundobasketa, izgubimo od Nemačke, emocije, naboj, pražnjenje, noć, pakovanje, povratak kući, doček, oduševljenje nacije, gubitak bliske osobe u porodici… Jednostavno, čovek nije u stanju da zaista, na pravi način, obradi sve te jake emocije u tako kratkom roku. Prosto, nismo tako projektovani, ne stignemo da uživamo u najlepšim emocijama, ali ostaju tu da se pamte i prepričavaju, i da se na njima živi lepše.
Bez ikakve namere da se poredim da onim najboljima što Srbija ima, samo sam detaljnije pokušao da pojasnim i približim sa čime se sve ljudi generalno suočavaju, neki manje, neki više.
Imam tu čast i privilegiju da budem u ovoj grupi „neki više“, pa tako život delim na pre i posle Svetskog prvenstva u Rusiji 2018. godine.
Tačnije pre i posle sezone 2017/2018, ljudi to sad najčešće rade pre i posle korone, ali to bih preskočio… Te 2017. i 2018. dogodile su mi se najveće poslovne i privatne promene u životu. Počeo sam da živim sam, rođen u glavnom gradu stekao sam tu mogućnost sa 30 godina. Znam, trebalo je i ranije, ali i to je život, ne može uvek, pa ni često, onako kako želite i zamislite…
Desila mi se prva, prava velika poslovna promena i odlazak posle velikih sedam godina odande gde sam životno sazrevao, a novinarski se formirao i stasao. Usledila su iskušenja, izazovi, prepreke, neke je lakše, neke teže preskočiti, ali u tome je valjda i čar života.
Vrhunac dotadašnje karijere imao sam na Mundijalu 2018. u Rusiji. Bio sam i na Evrobasketu 2022. i na Mundobasketu godinu dana kasnije u neponovljivoj Manili, i u razmaku od šest godina stigla su me četiri velika takmičenja. Mnoge kolege ne dožive upola za ceo život, neki dožive i daleko više, ali i to je dokaz koliko se sve danas promenilo, pa i novinarstvo tako da sada i pre 20 godina to nije isti posao.
Upravo četvrto su Olimpijske igre, koje su nešto posebno, neponovljivo, jedinstveno. Bilo bi nepošteno prema sebi da neko želi više, verujte mi. Sa OI ne može ipak ništa da se poredi, nije ništa slično, pa i veliki Novak Đoković sa posebnim emocijama ovih dana priča o ostalim srpskim sportistima i koliko želi da ih bodri na putu ka medaljama.
Kada bih pričao malom sebi šta mu se dešava sad, 30 godina kasnije, verovatno baš i ne bi znao o čemu mu pričam. Ali, kada bi se taj mali setio kako sam igrao fudbal u sobi sam protiv sebe, na dva gola koji su bili ispod jednog stola i biblioteke, a usput sam istovremeno bio i publika, i sudija, i komentataor, i trener i igrači oba tima…
Prenosi su bili „pravi“, jer sam maltretirao tatu da mi skida sastave timova sa TV-a, da mi ne pobegne grafika sa ekrana, jer onako mali nisam mogao da stignem sve da zapišem. Ali, i te kako sam mogao tako mali da sve lepo prepišem baš onako kako želim u sveske, i dalje ih čuvam. Markerom su bili podvučeni oni koji su mi bili omiljeni, kako ko i u kom periodu.
I onda sam te utakmice koje sam gledao na TV, a nije ih bilo ni približno kao danas, oživljavao u svojoj sobi na dva gola… E sad zamislite da se tom klincu te utakmice na neki način dešavaju u stvarnom životu. Sa fudbala sam se prešaltao na košarku, ali tačnije na srpski sport kao takav.
Verujem da je baš taj klinac od 7-8 godina neizmerno, neopisivo srećan sada, kao malo dete bukvalno. Bilo bi banalno reći da je ponosan, jer tada nisi ni znao šta je ponos, a ovaj sada to odlično znao i još više oseća.
I sada, 30 i kusur godina kasnije, kada razmišljam o svemu tome, i dok sam uoči puta zalivao travu u svom dvorištu (uživam u sređivanju istog), koje sam prethodno pokosio, stvarno su se odmotavale kroz glavu slike za ceo život.
Samo bih voleo da ih obradim na onaj starinski način da mi ostanu zauvek u sećanju. I ako se možda pitate otkud sve ove fotografije kroz tekst, pa stvarno sam se spremao za Olimpijske igre, nije prazna priča.
Morao sam da šutiram i na koš, da suze oči dok bije sunce, da se oseti taj znoj tokom napornih priprema… Kada se dešavaju takve stvari, onda i kreativnost pukne na sve strane, pa sam servirao drvenim reketom kao pravi, bacao zamišljenu kuglu od teniske loptice, a posebno skakao udalj, iako možda više liči na neki baletski pokret.
Spreman sam bio u stavu na zaletištu, da skuvam neku medalju za odbojku ili se izdignem iznad vode najviše moguće u znak podrške vaterpolistima.
Najveća podrška u Parizu bićemo i svim ostalim srpskim olimpijcima – strelcima, basketašima, bokserima, plivačima, veslačima, kajakašima, rvačima, džudistima, tekvondoistima, biciklistima, i našoj stonoteniserki – sa željom da se što više radujemo do 11. avgusta.
BONUS VIDEO
