0
Toliko puta sam ovih dana to rekao, ali zaista ne može bolje da se opiše - neverovatna čast i privilegija je biti deo Olimpijskih igara, i prisustvovati svečanoj ceremoniji otvaranja.
Jer, jednom se ide prvi put na OI i sve vas onda zanima, što bi rekla naša Milica Gardašević. Na kraju su osećanja pomešana, poput komentara na društevnim mrežama. Mnogi su razočarani, jer su očekivali spektakl na daleko višem i zanimljivijem nivou od puke plovidbe rekom, drugi su prilično oduševljeni jer je bilo sve dosta drugačije.
PROČITAJTE JOŠ
Na kraju, kada se Senom zaorilo „Srbija Srbija, i kada smo time dozvali naše olimpijce, ipak je uspešno čekiran još jedan veliki događaj sa životne liste.
Otkako smo stigli u Pariz, nismo u startu pravili velike planove. Čekalo se to spektakularno otvaranje, i toliko smo želeli da Novak Đoković meč prvog kola ne igra u nedelju, kad su i košarkaši protiv SAD u Lilu.
Želja nam je uslišena, Đoković će protiv Ebdena na teren „Filip Šatrije“ ove subote (verovatno ne pre 13.30), pa je dalje raslo nestrpljenje samo da Igre krenu. Na dan otvaranja obišli smo neku vrstu srpskog kraja na obodu Pariza, o kome ćete više biti u prilici da vidite i čitate narednih dana na Nova.rs.
Naplašeni oko gužve i bezbedonosnih protokola, dosta ranije smo se uputili ka jednom od ulaza do obale Sene. Kako bih dočarao koliko ih je bilo, samo zamislite da je od našeg do ulaza nekih drugih kolega trebalo 47 minuta peške.
Sam grad bio je potpuno paralisan, stvarno se vodilo računa o svemu i na svakom koraku, što nam je dan ranije bilo i najavljeno. Kao i to da mnoge metro linije neće raditi, već samo tri u tom pravcu, ali je sve bilo dovoljno precizirano da se snađemo.
Kako je sve bilo skroz ograđeno više od kilometra oko Sene, negde oko 17 časova krenuli smo da ulazimo i tri prstena bezbednosti prošli smo za oko pola sata.
I onda je bio defile brojnih zastava, naravno francuskih, ali i meksičkih, brazilskih, američkih, nemačkih, kao i navijača u dresovima Mohameda Salaha, Bema Adebaja, do uniformisanih Danaca. Sreli smo i troje mladih Crnogoraca, spremni su da bodre svoje sportiste, a na potezu na kojem smo bili nismo sreli srpske navijače, što će se promeniti već u Lilu.
Gužva je bivala sve veća, ljudi su se tiskali kako bi zauzeli što bolje pozicije da prisustvuju spektaklu. Kako su čekali i po dva-tri sata, vreme se prekratilo buritom od 17 evra, ili sokovima i bezalkoholnim pivom čije su cene bile od četiri do osam evra.
Duž obale Sene je retko gde bilo praznog prostora i po ljudima se videlo koliko im znači što su među 160.000 srećnika, koliko se procenjuje da je bilo gledalaca na otvaranju.
Na svakom mostu, okolnim terasama i krovovima zgrada ukrašenim zastavama, ma svuda, bili su policajci i zaista nikad pre nisam se susreo sa ovakvim merama bezbednosti.
Osećali smo se sigurno, ali na momente kao u „Pioniru“ ili „Areni“ kada dođe do gužve u internet saobraćaju… A u tim trenucima nam je prilično neophodan bio.
I čim je krenula plovidba brodovima, odmah je zivnula atmosfera, poskalali su ljudi i đuskali u ritmu muzike, aplaudirali i pozdravljali olimpijce koji su prolazili. Prvi su prema tradiciji išli Grci, pa onda dalje svi prema abecednom redu naziva zemalja.
Među najveselijima su bili raspevani Čileanci, a simpatije je pokupila i ekspedicija Butana na omanjem čamcu.
„Campeone, campeone“, zaorilo se kad su prolazili Španci, sa njima su na brodu bili i Estonci, a onda je čamac Esvatinija postao glavna atrakcija.
I tako su se ređale ekspedicije, kao deca smo prebirali slova abecede po glavi kako bi „S“ što brže došlo.
„Eno je naša zastava“, bila nam je prva reakcija i onda smo zajedno uzviknuli „Srbija“. Ponovili smo nekoliko puta i delovalo je kao da smo dozvali naše olimpijce koji su uzvratili tokom nekoliko sekundi za ceo život.
„Srbija, Nemanja Vidić“, dobacuje nam jedan od veselijih momaka koji su pored nas pratili otvaranje. Potvrđujemo, naravno, da se radi o slavnom srpskom fudbaleru i bivšem kapitenu Mančester junajteda, što im je bila asocijacija i na Nemanju Matića, ali i Aleksandra Kolarova.
I tu se naš srpsko-engleski razgovor brzo okončao, jer lokalci baš retko odustaju od forsiranja razgovora na francuskom.
I da, baget je ovde svetinja, poseban status je istican i na ceremoniji otvaranja, pa je čak jednom mališanu završio i na beretki. Šteta što sve to ne smem i fotografijama da vam dočaram, ali propisi su propisi.
BONUS VIDEO
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
